Злочини над Србима у Мркоњић Граду и Санском Мосту

У септембру 1995. српски народ на западу Републике Српске доживио је велика страдања. Губитак западно-крајишких општина доносио је нове злочине, страдања и масовне гробнице. Удружене хрватско-муслиманске снаге уз подршку НАТО алијансе настављале су своје акције с намјером да угрозе Бањалуку, али и уопште постојање Републике Српске и српског народа на овом простору.

Наставак непријатељских активности на подручју Крајине

Након одбране сјеверозападних граница, на подручју општина Козарска Дубица, Костајница и Нови Град, од стране хрватских нападача,  напредовање и муслиманских снага дјелимично је заустављено. То се догодило 23. септембра 1995. године, када је ВРС зауставила напредовање на правцима према Приједору, Новом Граду и Мркоњић Граду. Услиједио је и покушај контра-напада у операцији „Штит 95“. Тада су снаге ВРС успјеле избити надомак Кључа, али је тај успјех био привремен. Почетком октобра снаге Републике Српске и даље су биле изложене великом притиску.

Покушаји за потписивање примирја

Под иницијативом америчке администрације и Ричарда Холбрука вођени су преговори о успостављању примирја. Дана 5. октобра договорен је и потписан Споразум о прекиду ватре у Босни и Херцеговини. Са српске стране потписали су га предсједник Републике Српске Радован Караџић и генерал Ратко Младић. Планирано је да примирје ступи на снагу 10. октобра у 00.00 часова и да траје 60 дана, односно до окончања мировних преговора који су већ били најављени. Међутим, муслиманска страна је код американаца инсистирала да примирје ступи на снагу 12. октобра. Рачунали су да у том времену могу заузети Приједор и Нови Град.

Наставак нападачких планова

Иако су покренути преговори о прекиду ватре, на терену је хрватско-муслиманска коалиција планирала нове операције. На основу договора из Загреба, почетком октобра намјеравали су да у завршном ударцу заузму Мркоњић Град, Сански Мост, Приједор и Нови Град. На те просторе упућена су значајна појачања Хрватске војске.

У хрватској операцији „Јужни потез“, која је представљала наставак агресије на Републику Српску од стране Хрватске војске и ХВО, ангажоване су значајне снаге. Њихов циљ био је Мркоњић Град и избијање у рејон планине Мањаче, како би се артиљеријски угрозила Бања Лука. Истовремено су им садејствовале муслиманске снаге. Оне су планирале наступање ка Санском Мосту и Приједору са 5. корпусом, као и ка Кнежеву и Котор Вароши са 7. корпусом. И ове снаге имале су као један од циљева Мркоњић Град и Мањачу.

Пад Мркоњић Града

Снаге ХВ војске су трећег дана операције „Јужни потез“ заузеле територију општине Мркоњић Град, који је са мјестом Бочац заузет 10. октобра 1995. године. Јединице ХВ и ХВО прешле су тада углавном у одбрану, иако су повремено изводиле нападна дејства без већег успјеха. Био је то почетак окупације Мркоњић Града, вријеме заробљавања и убијања војника и цивила и незапамћеног рушења, паљења, а претходно и пљачке имовине и других добара Срба.

Злочини над Србима у Мркоњић Граду и околини

У току извођења напада хрватских јединица и за вријеме трајања окупације општине Мркоњић Град велики број српских војника и цивила је убијен. Тада је смртно страдало преко 220 војника и припадника МУП-а РС, док је број цивилних жртава био преко 130. Један дио њих покопан је у масовну гробницу на гробљу у Мркоњић Граду, гдје је пронађено 181 тијело. Приликом ексхумација и обдукција тијела установљено је да су многи цивили и војници убијени из непосредне близине, као и то да су за њихову ликвидацију и мучење коришћени тупи предмети. Такође, констатоване су бројне повреде разбијања лобања, поломљених ногу и руку жртава, које су биле и везане, што се такође види из документације, док је само неколико жртава убијено мецима. Из наведеног се види да је поступак убиства након заробљавања или предаје војника или цивила био веома чест. Један од злочина који говори о карактеру дјеловања хрватских снага био је и злочин у селу Сурјан, гдје су у кући Пантелије Грмаша запалили осам жртава из тог села и села Шеховци, који су углавном били старија, немоћна и непокретна лица.

Пад Санског Моста

Снаге тзв. „Армије Р БиХ“ су наставиле своју операцију „Сана 95“. Идеја је била да се заузме што више територије прије успостављања примирја које је већ било најављено. Ипак, и поред настојања снага 5. корпуса да одмах крену у нападне операције, тек 10. октобра долази до преокрета ситуације у корист муслиманских снага. Снаге муслиманског 5. корпуса пробијају се ка Санском Мосту и улазе у град ноћу 10/11. октобра, из кога су се претходно, уз доста конфузије и нејасноће ситуације, повукли српски цивили и војска, као и Команда 2. крајишког корпуса ВРС. Мада су муслиманске снаге заузеле Сански Мост, јединице ВРС су у наредним данима успјеле да одбране Приједор и Нови Град, као и да успоставе одбрамбену линију око Бањалуке на потезима према Мркоњић Граду. Борбе на ратишту прекинуте су 15. октобра 1995, иако је формално прекид ватре на снагу ступио већ 12. октобра 1995. године.

На подручју Санског Моста евидентиране су 3 масовне гробнице и 57 појединачних гробница српских жртава везаних за дешавања у јесен 1995. године. И оне свједоче о обиму и карактеру злочина који су почињени над Србима овог краја, углавном од стране муслиманских формација из 5. корпуса. На подручју Санског Моста евидентирано је укупно 289 српских жртава, од којих су цивили били њих 128. За ширу област извођења муслиманске акције „Сана 95“ дуго након рата 237 лица се водило као нестало или неидентификовано.

Жртве на крају рата 

Дакле, само у општинама Мркоњић Град и Сански Мост, које су окупиране у октобру 1995. године, убијено је више од 650 српских цивила и војника. Био је то стравични биланс октобра, претпосљедњег мјесеца рата, јер је Дејтонски мировни споразум потписан 21. новембра. Претходно је у мјесецима августу и септембру, у паду западнокрајишких општина, страдало преко 1000 лица српске националности, па је укупан број српских жртава у ова три мјесеца у правцима дјеловања непријатељских војних формација био преко 1650 жртава.

Послијератне ексхумације

Мркоњић Град био је под окупацијом хрватских снага све до 5. фебруара 1996. године, када је по Дејтонском мировном споразуму враћен у окриље Републике Српске. Приликом повратка у разрушени и опљачкани град затечени су сурови призори боравка непријатељског система који није штедио ни имовину ни људе. Осим првобитних гранатирања цивилних циљева, затим непосредних масовних злочина у Мркоњић Граду карактеристично је било и организовано одвожење индустријских постројења, машина и технике у Хрватску и Херцеговину, уз одобрење окупационих власти. То је посебно вршено након потписивања Дејтонског мировног споразума.

Ексхумација наведена масовне гробнице са 181 тијелом жртава на православном гробљу у Мркоњић Граду извршена је у периоду од 30. марта до 30. априла 1996. године и потврдила је злочиначко понашање хрватских формација. Овом приликом 45 жртава, због стања остатака, није идентификовано од стране медицинских стручњака и чланова породица. Њихова тијела поново су реексхумирана у септембру 1997. године.

На подручју Санског Моста, који је остао у Федерацији БиХ, највећа масовна гробница ексхумирана је на локалитету Гробље Греда у насељу Шушњари у периоду од 19. до 22. октобра 1998. године. Том приликом из ове масовне гробнице ексхумирано је 72 тијела српских жртава.

Породице несталих и институције Републике Српске још увијек трагају за већим бројем тијела жртава из дешавања у октобру 1995. године.