Злочини над Србима у Западној Славонији

Велики хрватски напад на западну Славонију, која је била у саставу територије Републике Српске Крајине, изведен је почетком маја 1995. године. Као званичан повод искоришћена је једна инцидентна ситуација. Наиме према претходно постигнутом Економском споразуму зараћених страна, један дио ауто-пута Београд – Загреб, кроз Западну Славонију под контролом снага РСК био је отворен за саобраћај.

Како пише историчар Милан Гулић на ауто-путу је забиљежен низ инцидената, а све је кулминирало 28. априла када је код мотела Славен, недалеко од Нове Градишке, убијен Србин Тихомир Благојевић. У знак револта, његови најближи сродници отварали су ватру на возила која су пролазила ауто-путем. Троје људи је убијено, а неколико лица је рањено и/или заробљено. Још исте вечери, власти РСК су донијеле одлуку о затварању ауто-пута. Управо је тај потез искоришћен као повод за доношење одлуке о покретању операције под кодним именом „Бљесак“ 29. априла 1995.

Операција „Бљесак“

Ова кратка војна операција хрватских снага под називом „Бљесак“, изведена 1. и 2. маја 1995, трајала је свега тридесетак часова. Завршила се крахом 18. корпуса Српске Bојске Крајине, који је био одговоран за овај дио територије веома специфичног географског простирања, практично окруженог хрватским територијама, неповољан за одбрану, и са становништвом које се у највећем дијелу повукло, односно било протјерано преко Саве у Републику Српску.

Ова територија, која се састојала углавном од општине Окучани и дијелова општине Пакрац, претходно потписаним споразумима о примирју била је под заштитом Уједињених нација. Међутим, Заштитне снаге УН, претходно упозорене и упознате са нападом од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, практично препуштајући становништво које су требале да заштите на милост и немилост хрватским снагама. Какав је био однос снага најбоље илуструје податак да је на око 15.000 западнославонских Срба од чега око 4.000 војника кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.

Жртве, страдања и повлачење ка „Мосту спаса“

Према подацима Информационо-документационог центра „Веритас“ из Београда на челу са Савом Штрпцем који се дуги низ година баве српски страдањем у РСК, током ове операције је убијено 283 особе. Међу њима су били и цивили, жене, дјеца и старци. Више од 15.000 Срба са простора Западне Славоније, на којем су Срби живјели вијековима, било је принуђено да напусти своје домове. Већина страдалих убијена је у покушају извлачења према „Мосту спаса“ преко Саве, ка Градишци, у Републици Српској. Тај мост био је под сталном артиљеријском ватром, па су неки чак покушавали и да препливају ријеку.

Према изјавама преживјелих свједока, колоне српских избјеглица на путу према „мосту спаса“ на ријеци Сави сустизале су авионске бомбе, „маљутке“ из хеликоптера, артиљеријске гранате и снајперски меци… Рањеници су, по изјавама, клани или чак гажени тенковским гусјеницама.

Структура жртава и масовне гробнице

Приликом истраживања структуре жртава, ИДЦ „Веритас“ је дошао до резултата да је међу жртвама било 56 жена, осморо дјеце до 14 година и 75 особа старијих од 60. Од укупног броја жртава, расвијетљена је судбина 174 жртве, а као нестало води се још њих 109, међу њима је било 46 цивила, укључујући и 23 жене. Од 150 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница идентификовано је 122 тијела. Ексхумираних, а неидентификованих тијела жртава је 28, а непозната гробна мјеста, појединачне или масовне гробнице, и даље се траже за 81 посмртни остатци. Од појединачних мјеста највише су страдала два села са претежно српским становништвом – Медари, у којима је забиљежено 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, док је у селу Пакленица било 20 жртава.

О размјерама страдања говори и случај породица браће Вуковић из Медара, гдје су убијени Ранко и његова супруга Анђелија са дјецом Гораном и Горданом, који су имали једанаест и осам година, као и Милутин и његова супруга Цвијета те њихова седмогодишња кћерка Драгана.

Хапшења, логори и злостављања

Приликом ових дешавања у операцији хрватских снага „Бљесак“, око 1.500 Срба је ухапшено, а многи од њих су наредне године провели по затворима и логорима за Србе у Хрватској. Већи број припадника Српске војске Крајине је заробљен практично уз превару и уз помоћ заштитних снага УН, и од тада су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину. Тада су хрватски судови осудили велики број логорисаних Срба на дугогодишње казне затвора за, како се наводило, ратне злочине. Казне су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника било је дужи временски период заточено у злогласни логор „Лора“ у Сплиту.

Српски цивили који нису могли или нису хтјели да напусте домове смјештани су у логоре за цивиле, а за то вријеме српско културно насљеђе, православни храмови и српска имања су пљачкани, пустошени и уништавани. Ускоро су ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Републику Српску и Србију.

Реакције УН, међународни аспект и посљедице

Савјет безбједности УН је Резолуцијом 994 од 17. маја 1995. од Хрватске затражио да повуче снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију, јер није имала готово никакав ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере. Практично, поменута резолуција имала је само формални карактер.

Иако се тада у мају 1995. године, као и годинама касније, хрватско руководство позивало на то да је циљ операције био успостављање уставно-правног поретка на територији Хрватске, српска страна и бројни међународни посматрачи указивали су на груба кршења међународног права, посебно по питању заштите цивила и ратних заробљеника. За злочине над српским цивилима и војницима нико није правосудно одговарао.

Као облик одмазде за ову операцију, предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић наредио је ракетирање Загреба и других мјеста у Хрватској, када су изазвани смртни случајеви и рањавање цивилних лица.

Приликом извођења хрватске акције „Бљесак“, која је од многих истраживача означена као етничко чишћење, снаге Војске Републике Српске нису се у већем обиму или у активном облику укључиле у одбрану Западне Славоније. Акција је показала намјеру Хрватске да, упркос многобројним преговорима, против Републике Српске Крајине дјелује брзим нападима и акцијама већег обима уз проактивну подршку Запада, упркос многобројним српским жртвама и разарањима.