Одбрана западнокрајишких општина 1995. године

Након успјешног завршетка операције „Маестрал“, хрватски војни и политички врх, уз отворену подршку америчке администрације, донио је одлуку да настави офанзивна дјеловања према Републици Српској. Циљ је био форсирање ријека Уне и Саве, заузимање стратешки важних градова: Новог Града, Костајнице и Козарске Дубице, те стварање непосредне пријетње Приједору и Бањој Луци.

Амерички притисак и политичка позадина

Непосредно прије почетка операције, у Загребу је боравио амерички дипломата Ричард Холбрук, који је, према сопственим каснијим записима, активно подстицао Фрању Туђмана на наставак војних акција. У књизи „Завршити рат“ Холбрук је записао:

„Убјеђивао сам Туђмана да узме Сански Мост, Приједор и Босански Нови, све важне градове који су постали свјетски познати симболи етничког чишћења. Ако их заузму прије него што отворимо преговоре о територији, остаће под контролом Федерације. У супротном ће их бити врло тешко добити на преговорима.“

НАТО бомбардовање и припреме за операцију „Уна 95“

Хрватска страна је у офанзиву, чије је кодно име било операција „Уна 95“, ушла на основу погрешних обавјештајних процјена. Вјеровало се да су наведени градови готово напуштени и да су се главне снаге Војске Републике Српске повукле према Приједору. Истовремено са припремама за напад трајало је и бомбардовање положаја ВРС од стране НАТО пакта. Посебно тежак ударац Војска Републике Српске претрпјела је 13. септембра 1995. године, када је НАТО авијација уништила главни телекомуникациони предајник на Козари, чиме је ВРС у овом дијелу Републике Српске остала углавном без радио-везе и била принуђена да се ослања на курирску комуникацију.

Састав и правци напада хрватских и муслиманских снага

За извођење операције „Уна 95“ Хрватска војска је ангажовала значајне снаге. Према стварном стању на терену, за напад је располагала са укупно 12 маневарских јединица. Од тога су двије биле гардијске бригаде – Прва гардијска бригада „Тигрови“ и Друга гардијска бригада „Громови“ – док је преосталих десет чинило домобранске пуковније, и то: 1, 2, 4, 12, 17, 20, 52, 57, 121. и 125. домобранска пуковнија, односно бригада. Уз ове снаге ангажоване су и двије мјешовите оклопно-механизоване борбене групе, јачине ојачане чете, формиране од оклопних батаљона Прве и Друге гардијске бригаде, наоружане тенковима М-84 и Т-55, као и борбеним возилима пјешадије М-80А.

Са хрватским снагама требало је да садејствује и Пети корпус такозване Армије Републике Босне и Херцеговине, који је у напад укључио 505, 511. и 517. брдску бригаду. Главни правци њиховог дејства били су Босанска Крупа – Сански Мост – Приједор и Сански Мост – Бронзани Мајдан – Бања Лука, са циљем продора у дубину територије Републике Српске и стварања оперативног притиска на Приједор и Бању Луку.

Одбрамбене припреме Војске Републике Српске

С друге стране, Главни штаб Војске Републике Српске, након пада Републике Српске Крајине, формирао је Оперативну групу 10 са сједиштем у Приједору. У њен састав ушле су Прва пјешадијска бригада Нови Град, Прва лака пјешадијска бригада Прњавор, Борбена група „Баљ“, Једанаеста дубичка бригада и Прва лака пјешадијска бригада Градишка. Њихов задатак био је одбрана линије ријека Уне и Саве, од Новог Града до Градишке.

Почетак операције и први покушаји форсирања Уне

Осамнаестог септембра 1995. године, у раним јутарњим часовима, након снажне и равномјерно распоређене артиљеријске припреме, припадници Прве и Друге гардијске бригаде започели су форсирање ријеке Уне. Почетни успјех био је дјелимичан: формирани су мањи мостобрани на подручју Козарске Дубице и Новог Града, док је Борбена група „Баљ“ у Костајници спријечила покушај диверзантског преласка преко оштећеног моста.

Након почетног изненађења, јединице Војске Републике Српске су се брзо консолидовале, а услиједиле су жестоке борбе за мостобране. Хрватска артиљерија наставила је неселективно гађање насељених мјеста, што је изазвало велика разарања и бројне цивилне жртве. До касних вечерњих часова 18. септембра, а нарочито током 19. септембра, ВРС је успјела да потпуно блокира све мостобране и да потисне хрватске сгаге на лијеву обалу ријеке.

Хрватске снаге су 19. септембра, на подручју Доње Градине, на територији некадашњег највећег стратишта Концентрацтионог логора Јасеновац, симбола Геноцида над Србима у НДХ, покушале да изврше ново форсирање ријеке Саве. Међутим, Једанаеста дубичка бригада је благовремено реаговалам, одбранила се од вишеструких напада, и уништила хрватску амфибију, чиме је и овај покушај преласка ријеке у потпуности осујећен.

Завршетак операције и повлачење нападача

У јутарњим часовима 20. септембра 1995. године команданти на терену извјестили су да на десној обали Уне и Саве више нема припадника хрватских снага. Јединице Војске Републике Српске поново су запосјеле све претходне зоне одговорности и рејоне одбране, чиме је операција „Уна 95“ формално окончана као неуспјешна за хрватске снаге.

Цивилне жртве и разарања

У размаку од свега три дана, упркос знатној материјалној надмоћи нападача, слабим комуникацијама и снажном спољном притиску, Оперативна група 10 Војске Републике Српске успјела је да одбрани ријечну линију и спријечи продор ка стратешки важним градовима сјеверозападног дијела Републике Српске.

Операција „Уна 95“ оставила је тешке и трагичне посљедице, посебно по цивилно становништво погођених подручја. Неселективно артиљеријско гађање насељених мјеста и борбе у непосредној близини цивилних зона довеле су до значајних људских губитака и великих материјалних разарања у Новом Граду, Козарској Дубици и Костајници. Према доступним подацима, на српској страни погинуле су укупно 104 особе: 54 војника и полицајца и 50 цивила, међу којима је био велики број жена, старијих лица и дјеце.

Стратешки значај одбране

Хрватске снаге су током операције „Уна 95“ претрпјеле осјетне губитке. Према монографији Томислава Ковачића „Операција ‘Уна’ – Игра карата и магла рата на Уни и Сави у рујну 1995. године“, Хрватска војска је имала 50 погинулих и несталих припадника, као и између 155 и 197 рањених.

Одбрана ријечне линије имала је изузетан војно-стратешки значај за Републику Српску, јер је осујећено даље напредовање хрватских снага и спријечен продор ка Приједору и Бањој Луци, чиме је заустављена непосредна пријетња сјеверозападном дијелу Републике Српске. Операција „Уна 95“ представљала је и први јасно испољени велики војни неуспјех Хрватске војске у 1995. години. Шири политичко-војни одјек овог неуспјеха огледао се не само у спознаји да даљи офанзивни покушаји носе високу цијену и неизвјестан исход, већ и у чињеници да је ова побједа Војске Републике Српске показала да, упркос здруженој офанзиви хрватских снага, такозване Армије БиХ и ваздушним ударима НАТО пакта, ВРС није била поражена, већ да је задржала борбену способност, оперативну организованост и јасно исказану вољу за одбрану, те способност за извођење успјешних борбених дејстава.