Злочини над Србима у хрватској операцији „Олуја“

Карактер настојања хрватског руководства и његовог сецесионистичког дјеловања деведесетих у намјери стварања етнички што хомогеније хрватске државе, без права па и малог броја Срба на аутономно или неко друго организовање, осликавају и транскрипти са састанка Фрање Туђмана са другим представницима војног и политичког врха Хрватске, одржаног 31. јула 1995. године на Брионима, приликом коначних припрема за операцију „Олуја“. „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно, што нећемо одмах захватити, капитулира у неколико дана“, рекао је тада предсједник Хрватске Фрањо Туђман.

У наставку је, када се разговарало о цивилима, између осталог, речено да се њима „јамче тобоже грађанска права“. То су само мали исјечци који говоре о ономе што је означило главне намјере операције „Олуја“, за коју се формално наводило да служи успостављању власти на цјелој територији Хрватске.

Војне операције као припрема

Овој операцији претходиле су и хрватске војне акције на територији некадашње Босне и Херцеговине, тј. напади на Републику Српску. Почетком јуна почела је операција „Скок“, а касније и крајем јула операција „Љето 95“, које су из правца Ливна биле усмјерене према Грахову и Гламочу. У међувремену су хрватско и муслиманско руководство из тзв. Р БиХ потписали Сплитски споразум, као формални основ за заједничко дјеловање. Грахово је освојено 28, а Гламоч 29. јула, а хрватске снаге настављале су своје дјеловање према Дрвару и према Динари, чиме су снаге РСК на подручју Книна доводили у тактички неповољан положај.

„Олуја“

Хрватска операција „Олуја“, која је изведена уз одобрење САД-а и подршку структура НАТО-а, почела је 4. августа 1995. године око пет сати изјутра. Акција је изведена упркос чињеницама да је велика област РСК била под заштитом УНПРОФОР-а (сектори „Југ“ и „Сјевер“) и да су дан прије представници Републике Српске Крајине у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

У великим нападима, истовремено из 31 правца, на западни дио Крајине, учествовало је око 184.000 припадника хрватских снага, уз подршку дијела снага тзв. АРБиХ-а и ХВО-а, а њима се супротставило око 25.000 припадника Српске војске Крајине. Био је то изузетно неравномјеран однос силе нападача и одбрамбених снага, које су чак у првим сатима акције успјеле да пруже озбиљнији отпор на појединим тачкама.

Колоне избјегица

Већ у првим сатима операције покренути су велики артиљеријски удари на цивилне и војне циљеве РСК, који су настављени у наредном периоду, а који су посебно деморалисали становништво и браниоце. Како је дан одмицао, линије су, услијед опадања морала и јаких непријатељских напада, биле све нестабилније. Послије пробоја хрватских снага на неколико значајнијих праваца, послијеподне је донесена одлука о повлачењу цивилног становништва општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац према Доњем Лапцу. Колоне избјеглица су се упутиле у Републику Српску, а затим даље у Србију.

Колапс снага РСК

Посебно значајан отпор српске снаге пружиле су нападачима на простору Баније, гдје је нападач, након неуспјешних покушаја првог дана, други дан морао да изврши реорганизацију, промјене у командним структурама и довлачење нових снага.

Међутим, повлачење становништва из западног дијела РСК пред нападима још више је дезорганизовало војни отпор, а онда долази и до повлачења званичних органа и представника војног и политичког руководства РСК, тако су хрватске снаге у Книн ушле 5. августа 1995. године у пријеподневним часовима. Падали су затим Дрниш, Бенковац, Грачац, Обровац и Плашки, а сљедећег дана и Кореница, Слуњ, Глина, Петриња и Костајница.

Четвртог дана операције, 7. августа, хрватске снаге су заузеле Доњи Лапац, Крњак и Војнић. Пораз Српске војске Крајине симболично је означила предаја 21. или Кордунашког корпуса СВК од 8. августа 1995. године недалеко од Топуског, а хрватске снаге су наредног, 9. августа, успоставиле контролу над Вргинмостом и Двором.

Злочини

Овим дешавањима у операцији „Олуја“ од стране хрватских снага протјерано је око 220.000 Срба из западног дијела РСК, тј. са подручја Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, а током операције и непосредно након ње убијена су или нестала 1853 Србина, међу којима 1202 цивила. Највећи злочини почињени током операције „Олуја“ били су: у Голубићу (код Книна), гдје је 6. августа убијено 22 људи; у Кијанима (код Грачаца), гдје је истог дана убијено 14 Срба, од којих девет жена; и у Двору, гдје је 8. августа убијено 12 лица, који су углавном били пацијенти психијатријске болнице, а који су покушали да се склоне у објекат једне школе. Ова убиства одвијала су се недалеко од припадника међународних снага из Данске, који су касније свједочили о овом злочину.

Осим ових злочина почињен је читав низ других појединачних и масовних убистава. Неколико десетина Срба убијено је када је прекинута избјегличка колона на путу кроз Доњи Жировац. Избјегличке колоне бомбардоване су изван територије Хрватске, на територији Републике Српске, у селу Јањила код Босанског Петровца 7. августа 1995. године и у мјесту Сводна код Новог Града 8. августа 1995. године. У нападу на Петровачкој цести у колони је убијено 10 људи, а међу њима и четворо дјеце, док је рањено више од 50 особа, а у Сводни је приликом бомбардовања убијено троје људи.

Пљачка, уништавање имовине и отежавање повратка Срба

Поновна успостава хрватске власти на дотадашњем подручју РСК била је испраћена темељном пљачком преостале покретне имовине, као и паљевином претходно опљачканих кућа. Процјене говоре да је само у дотадашњем Сектору Југ запаљено око 22.000 кућа. У различитим историјским изворима и анализама касније спрјечавање и отежавање повратка протјераних Срба на подручја на којима се одвијала ова акција сматра се континуитетом дјеловања показаног у „Олуји“.

Тежак положај ВРС

Осим што је „Олујом“ сломљен западни дио РСК, у овим данима августа војнички је поражена Република Западна Босна, пошто су снаге муслиманског Петог корпуса АРБиХ са средиштем у Бихаћу напале положаје својих сународника и заузеле Велику Кладушу. И то је отежало положаје Војске Републике Српске, која је у овим дешавањима, везанима за пад територија РСК, добила нових 250 километара линије фронта. Ови догађаји дефинитивно су промијенили стратешку иницијативу на западу Републике Српске.

Питање Славоније, Барање и Западног Срема

Након операције „Бљесак“, „Олуја“ је практично означила побједу хрватских снага над РСК, али је остало отворено питање Сремско-барањске области, у источном дијелу према СР Југославији, која је наставила да егзистира као остатак Крајине. Пошто је извршен притисак на локалне Србе, у Ердуту је 12. новембра 1995. године потписан Темељни споразум о Источној Славонији, Барањи и Западном Срему, којим је предвиђена мирна и поступна реинтеграција тог подручја у уставноправни поредак Хрватске. Процес мирне реинтеграције ових територија званично је отпочео 15. јануара 1996. године, а завршио је двије године касније, 15. јануара 1998. године. Иако је реинтеграција обављена мирним путем, из Сремско-барањске области се, од укупно 128.316, иселило 77.316 лица српске националности.

Судска (не)правда

Судске процесе за почињене злочине у „Олуји“ пратио је низ контроверзи и посматрања из различитих перспектива. ИДЦ „Веритас“ из Београда, који се дуги низ година бави истраживањем и обиљежавањем страдања Срба из РСК и Хрватске, саопштио је 1. августа 2025. године, између осталог: „За злочине над Србима у ‘Олуји’ судило се и тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала (Анте Готовина и Младен Маркач) били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора, али је Жалбено вијеће, тијесном већином, са три према два, преиначило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе.

Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију ‘Олуја’ оквалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба, очекујући да они сами оду, а не да их ‘униште у цјелости или дјелимично’. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спријечавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје ‘геноцидна намјера’).“

Симбол злочина

Етничко чишћење Срба из Хрватске, које је своју кулминацију остварило овом операцијом, било је један од највећих злочина након Другог свјетског рата у Европи.