Усмена историја (Eng: oral history) представља значајан истраживачки аспект у савременој историографији, али и у култури и политици памћења који омогућава приступ искуствима, перцепцијама и свједочанствима „обичних људи“, тихих хероја који често остају изван домашаја класичних писаних извора и историографског приступа прошлости. Њен значај се посебно огледа у проширивању извора историјског сазнања, не само у количинском смислу, већ и у квалитативном, јер она доноси нове слојеве знања и значења који укључују лична – појединачна свједочења, сјећања и искуства, емоције, културне обрасце и друштвене оквире и контексте. Тако лакше разумијемо оно што се десило појединцу, али и историјски, догађајни и културни контекст у којем му се то догодило, односно у којем је он живио и дјеловао. Овај приступ је нарочито важан у проучавању друштва, оних догађаја и процеса гдје је по природи ствари писана документација оскудна, административно-бирократски стерилна, непотпуна или идеолошки обликована и условљена.
У развојном контексту историјске науке, усмена историја је допринијела проширењу слике историографије, помјерајући фокус са искључиво „великих“ догађаја и елита, великих историјских личности, или како бисмо то рекли „врхова планина“, ка „обичним“ људима и њиховим животним искуствима. Тиме се историја обогаћује микроисторијским увидима који омогућавају комплексније разумијевање прошлости. У исто вријеме историја обичних људи појављује се приступом „посматрања одоздо“ који боље објашњава не само начин живота него и менталитетске и културне обрасце дјеловања кроз прошлост. Људи који класичним приступом никада не би спадали у фокус историографије сада постају дио осликавања прошлости. Усмена свједочанства често откривају свакодневне оквире, начине и услове живота, стратегије преживљавања у обичним, редовним, али и у екстремним ситуацијама, као и начине на које појединци разумију и интерпретирају историјске процесе, што их чини незамјењивим у реконструкцији националних, друштвених и културних кретања.
Осим нових и детаљнијих сазнања, усмена историја, изјава и њено репродуковање на различите начине слушаоцу нуде могућност да лакше сазна и схвати да прошлост није низ апстрактних догађаја него збир многих животних, породичних и колективних прича. У том оквиру нама као слушаоцима нуди се људски лик са свим својим особинама са којим се можемо поистовјетити, кога можемо разумјети, али и са ким можемо саосјећати у његовим страховима, стрепњама, тугама и радостима, поразима и побједама. Усмена историја је свој значај показала и у истраживању генеалогија, породичних историја. Изјава неког претка, директног сродника, пронађена у заборављеној оставштини или у неком званичном архиву, за породицу у данашњости, за њене чланове, представља готово немјерљиву вриједност, јер она свједочи о људима и догађајима којих више нема и који немају свој глас у данашњости, а били су блиски нама или нашим претходницима.
ЗАВЈЕТНА ВЕРТИКАЛА
Срби су као народ дубоке историјске вертикале своју историјску свијест какву данас познајемо формирали у најтежим историјским условима, у времену вишевјековне османске окупације српских земаља. Поготово је ту кључан био период обнове Пећке патријаршије (1557–1766). Загледани у средњовјековну славу, у славне и свете немањићке претке, Светога Саву и Светог кнеза Лазара, Хиландар, Дечане и Жичу, Срби су Косовску битку почели посматрати као кључни моменат своје прошлости, придајући јој својства универзалне борбе добра и зла, мучеништва и издаје, елемената који су окупаторском исламистичком друштву имали и педагошку улогу очувања православне вјере, а тиме и укупног народног идентитета. Био је то процес заснован на усменом – вербалном предању који се као такав преносио са генерације на генерацију. Оно што је код Срба у средњовјековном и османском периоду имало педагошку улогу, што је била епска, литургијска, завјетна вертикала, вербални бедем постојања народа, у каснијим преиспитивањима и историјском сазријевању добило је улогу преднационалног и коначно у XIX вијеку националног идентитета. Српски национални идентитет постављен је као чвориште у којем су везани српски регионални идентитети који су, искуствима великих страдања у два свјетска рата, постали једна врста националног имуног система.
Срби су, не само, дакле, завјетни народ, него је њихова епска усмена традиција постала класичан примјер преношења и разумијевања прошлости на личном и породичном, али и ширем колективном нивоу. Можемо ли онда рећи да би ми као колектив требали имати посебан осјећај одговорности према усменој историји?
Ако се само осврнемо на предуги двадесети вијек, тешко да бисмо разумјели нашу слободарску историју, историју преживљавања, патње и страдања, борбе, ако је не бисмо прочитали у литерарном или стварном личном свједочанству из албанске голготе српског народа и државе. Тешко да бисмо је разумјели не чувши из прича салве артиљеријских плотуна и јуриш српске пјешадије са Солунског фронта из прича Солунаца, као што не бисмо данас појмили сурову 1941. годину и Геноцид над Србима у НДХ и устанак, као и њемачка стријељања 100 за једнога, 100 ђака и других недужних у Крагујевцу и Краљеву, без свједочанстава преживјелих, али и вапаја родбине жртава. Тешко бисмо све наведено покушали разумјети без прича и шапата наших бака и дједова о онима нашима којих више нема, шапата који нам је помогао да развијемо свијест и да се деведесетих бранимо и одбранимо.
Колико ћемо свједочанстава наших претходника и савременика о нашем и ранијим временима оставити генерацијама које долазе?
ИСТОРИЈА КОЈУ СТВАРАМО И ЧУВАМО
Методолошки, узимање изјава подразумијева пажљиво осмишљен интервју, који комбинује структуру и прилагодљивост. Истраживач мора бити обучен да поставља отворена питања, да препозна значајне наративне моменте и да избјегне наметање интерпретација. Критичка анализа усмених извора укључује разматрање субјективности, селективности памћења и утицаја накнадних искустава на свједочење, али се управо у тим елементима крије њихова аналитичка вриједност. Дакле, свако свједочанство посматрамо критички, али га у исто вријеме разумијемо са његовим мјестом у времену, простору и вриједностима. Теоријски оквир посматрања ових питања подразумијева критичку анализу кроз укрштање са другим изворима, али без дискредитације искуства самог свједока. Управо тај баланс представља један од најсложенијих задатака у овој области.
Када се са појединачног истраживачког нивоа пређе на организовано институционално узимање изјава од свједока историјских догађаја, ствари се постављају на већи системски ниво. Систематско организовање истраживања значајних за колектив, методолошка стандардизација процедура интервјуисања и архивирања, као и научни и етички оквири (информисани пристанак, разумијевање за употребу изјаве у различите сврхе општег добра, право на повлачење или необјављивање изјаве…) омогућавају да прикупљени материјал буде поуздан, упоредив и дугорочно употребљив. Институције – архиви, научни институти, меморијални центри, музеји и универзитети, истраживачки и документациони центри – имају кључну улогу у осигуравању континуитета ових активности и у спречавању губитка вриједних свједочанстава, у њиховом смисленом и одговорном чувању и систематизацији, у њиховој научној и јавној употреби, те њиховој улози у политици памћења једног друштва.
Архиви и базе података усмених свједочанстава разликују се по тематском опсегу и усмјерењу, затим по временском и географском обухвату, али и методолошким приступима. Међутим, заједничко им је да у данашњем свијету представљају кључне ресурсе, оне шире доступне, за истраживање историје, поготово оне савремене. Познати су архиви који садрже велики број видео-свједочанстава преживјелих жртава или потомака жртава Холокауста и других геноцида. Свједочанства ратних ветерана из времена Другог свјетског рата или сукоба вођених након њега такође су основа познатих примјера специфичних архива усмених извора. Ту су и базе и архиви са много ширим и разноликим тематским оквиром које обухватају класне, културне, миграционе и друге аспекте. Посебно мјесто имају и дигиталне платформе које интегришу усмене изворе са другим врстама историјске грађе, омогућавајући широку доступност и интердисциплинарну употребу.
Ове базе и архиви показују како тематска разноликост – од геноцида и ратова до социјалне и културне историје – утиче на развој различитих методолошких приступа, али и на значај институционалне подршке у очувању и валоризацији усмених свједочанстава.
Формирање база података и дигиталних архива представља системски корак у развоју усмене историје. Дигитализација омогућава систематизацију, претраживост и широку и лакшу доступност усмених извора, што значајно унапређује истраживачке могућности. Квалитетно конципиране базе података садрже метаподатке о свједоцима, времену и мјесту догађаја, темама интервјуа и техничким карактеристикама снимака, чиме се омогућава вишеслојна анализа. Истовремено, дигитални архиви доприносе очувању културног насљеђа и стварању трајног свједочанства за будуће генерације.
Укупно посматрано, комбинација методолошки утемељене усмене историје и институционалног оквира за прикупљање и чување изјава омогућава стварање поуздане, разноврсне и научно релевантне базе историјског знања. У исто вријеме, то је најбоља основа за формирање јавне свијести како на домаћем, тако и на ширем међународном плану.
ХЕРОЈ И ЖРТВА КОЈИ СВЈЕДОЧЕ
Узимање изјава од свједока ратних дешавања, хероја борбе, те жртава страдања и ратних злочина надовезује се на опште принципе усмене историје, али захтијева знатно строжији методолошки и етички оквир, с обзиром на осјетљивост теме и положај свједока. Свједочења жртава нису линеарна, већ су често фрагментарна и дубоко емоционално обојена. Ово не умањује њихову вриједност, већ захтијева посебан аналитички приступ који комбинује историјску критику извора са увидима из психологије и проучавања трауме. Истраживач мора разумјети да неке тишине, паузе и недоречености могу бити једнако важне као и изговорени дијелови исказа. У исто вријеме, један дрхтај, уздах, мимика или поглед пружају емоцију коју писани документи тешко могу пренијети.
Интервјуисање жртава мора бити организовано тако да не доведе до поновне трауматизације свједока историје. То подразумијева добровољност учешћа, информисани пристанак, могућност прекида разговора у било ком тренутку, као и пажљиво формулисање питања која неће бити сугестивна или агресивна, а која ће у неким аспектима имати и ослобађајуће или терапеутско дејство. У том контексту, онај који води интервју није само прикупљач података, већ и посредник који мора показати висок степен емпатије и професионалне одговорности.
Свједочења жртава имају двоструку вриједност: као лични наративи и као историјски извори. Изјаве жртава често имају потенцијалну употребу у истражним и судским поступцима, што намеће додатне стандарде у погледу тачности, документације и чувања материјала.
Коначно, институционални оквир добија посебан значај у овом контексту. Само систематски организовано прикупљање изјава, уз обучене стручњаке, омогућава да се обезбиједи и научна релевантност и етичка исправност процеса. У том смислу, базе података о свједочанствима жртава морају укључивати јасне протоколе приступа, заштиту осјетљивих података и контролисану употребу материјала. Увођењем оваквог теоријског оквира, истраживање усмене историје страдања и ратних злочина добија неопходну дубину, комбинујући научну строгост са етичком одговорношћу и емоционалним разумијевањем према свједоцима и њиховом искуству.
МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Меморијални центар Републике Српске је у свом досадашњем раду формирао највећу базу снимљених аудио визуелних свједочанстава о страдању српског народа. Ријеч је о систематски прикупљеној и обрађеној грађи која представља јединствен институционални оквир за проучавање страдања српског народа, заснован на свједочанствима чланова породица погинулих и несталих војника и цивила Одбрамбено-отаџбинског рата, као и свих оних који својом личном судбином свједоче о страдању и борби.
Ова база, као најобимнији корпус усмених свједочанстава таквог карактера у историји српског народа, обухвата простор Републике Српске, Босне и Херцеговине, Србије – нарочито са Косово и Метохије, те некадашњу Републику Српску Крајину и Хрватску. Истовремено, она укључује и свједочанства о Геноциду над Србима у НДХ (1941–1945), чиме се успоставља јасна историјска и културна вертикала памћења, заснована на континуитету страдања, борбе и свједочења.
Ријеч је о једном од кључних националних пројеката у области културе памћења, који по свом обиму, систематичности и методолошкој утемељености превазилази локалне оквире и има потенцијал да постане кључна референтна тачка за научна истраживања, образовне процесе и јавну употребу историјског знања.
Изјаве се прикупљају регионалним центрима, након чега је успостављен континуиран и стручан рад на њиховом архивирању, дигиталној обради и представљању. Као такве, оне представљају вишеструко значајан ресурс: за научно-истраживачки рад, као извор за критичко проучавање ратних дешавања и страдања; за образовни систем, као нови и аутентичан наставни материјал; те за ширу јавност, као основ за формирање утемљене у истини јавне свијести о историјским процесима.
Посебан значај ове базе огледа се у њеној доступности и потенцијалу да утиче на јавни дискурс, како у националном, тако и у међународном оквиру. Кроз дигиталне платформе и институционално представљање, ова свједочанства постају средство преиспитивања постојећих наратива, доприносећи рушењу ратне пропаганде, предрасуда, стереотипа и поједностављених тумачења историје српског народа.
Свакодневни рад на прикупљању, обради и презентацији ове грађе наставља се континуирано и са јасно дефинисаном мисијом: очување историјског памћења, унапређење научног сазнања и изградња одговорног односа према прошлости у институционалном и друштвеном смислу.