Druga mitrovdanska ofanziva u Hercegovini

Druga mitrovdanska ofanziva predstavlja veliku napadnu operaciju tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine (Armije RBiH) protiv položaja Vojske Republike Srpske (VRS) u istočnoj Hercegovini, izvedenu u novembru 1994. godine u okviru operacije „Jesen 94“. U srpskom kolektivnom pamćenju ova operacija nazvana je Druga mitrovdanska ofanziva, jer se odvijala u danima proslavljanja krsne slave Svetog Dimitrija, dok su borbe iz novembra 1992. godine označene kao Prva mitrovdanska ofanziva.

Hrvatsko-muslimansko primirje i pripreme za novenapade na Republiku Srpsku

Vašingtonski sporazum potpisan je 18. marta 1994. godine. NJime je prekinut rat između Muslimana i Hrvata. Pojačavanje inostrane diplomatske i vojne pomoći, kao i mogućnost da ratnu inicijativu preokrenu u svoju korist, u vrhu lanca komandovanja tzv. ArmijeRBiH u Sarajevu, izrodili su namjeru pojačanih novih napada položaje VRS. Na meti je bila i istočna Hercegovina.

Planiranje: udar velikim snagama iz pozadine

Nekadašnja dva  korpusa tzv. ArmijeRBiH, 4. sa područja Mostara i 6. sa područja Konjica spojeni su u jedan vojni mehanizam, te su nakon sporazuma i još krhkog primirja sa Hrvatima, planirali veliku napadnu akciju na položaje odbrane VRS, tj. 8. hercegovačku motorizovanu brigadu, sastavljenu od ljudstva iz doline Neretve i Nevesinja, raspoređenu na planinskim vijencima iznad Mostara.

Ova operacija naziva „Jesen 94“ trebalo je da bude najveća ofanziva protiv Vojske Republike Srpske u Hercegovini i jedna od najopsežnijih akcija u ratu uopšte te da preokrene stratešku situaciju na ovom dijelu odbrane Republike Srpske. Operacija „Jesen 94“ zamišljena je u skladu sa taktikom koju je u 1994. godini primjenjivala tzv. Armija RBiH. Sastojala se od ubacivanja grupa u dubinu iza borbenih linija, kako bi se njihovim djelovanjem olakšalo frontalno probijanje odbrane VRS. Takva taktika korišćena je u operaciji „Jezero 94“ na desnom boku Nevesinjske brigade, na prilazima Konjicu, polovinom septembra 1994. godine, gdje je muslimanska strana imala djelimične uspjehe protiv odbrane 2. lake pješadijske brigade VRS sa Boraka.

Čitavo ljeto pripremana je akcija, izviđan je teren i srpski položaji, da bi, nakon otpočinjanja akcija 5. korpusa Atifa Dudakovića na zapadnokrajiškom ratištu, oko Bihaća, 24. oktobra 1994. i početka velike napadne akcije „Grmeč 94“, izgledalo kao da su sazreli uslovi za veliko ofanzivno djelovanje i na hercegovačkom ratištu.  Iako se situacija na bihaćkom ratištu brzo okretala u korist VRS, a s obzirom na karakter položaja HK VRS utvrđenih na dominantnim kotama planinskih vijenaca iznad doline Neretve, uz ograničene mogućnosti kontrolisanja međuprostora, ali pomalo i na želju za samodokazivanjem i prestižom unutar muslimanskih vojnih krugova, komdant muslimanskog 4. korpusa Ramiz Dreković je ušao u realizaciju ubacivanja 1.000 muslimanskih vojnika iza prvih linija VRS na području Podveležja i ostalih dijelova mostarsko-neve-sinjskog ratišta. Oni su nakon odvojenog ubacivanja većih grupa, tokom dvije noći, iznenadnim udarom sa leđa na položaje VRS trebali da, 11. novembra, razbiju prvu liniju odbrane, pozadinu i komandna mjesta brigade te da stvore uslove za napredovanje prema Nevesinju i dalje.

Одбрана 8. херцеговачке моторизоване бригаде

Međutim, vojnici 8. hmtbr HK VRS, već tada ratnici dvoipogodišnjeg iskustva sa hercegovačkog, ali i drugih ratišta gdje su se borili tokom zatišja, tj. hrvatsko-muslimanskog sukoba u Mostaru i okolini, poučeni iskustvima iz Prve mitrovdanske ofanzive iz 1992. godine, već prvi dan ubacivanja otkrili su jednu ubačenu neprijateljsku grupu i razbili je. Ubacivanje muslimanskih snaga u pozadinu VRS na području Podveležja i Vranjevića izvršeno je uveče 9. novembra 1994. godine. Patrola VRS koja je bila zadužena za pretres komunikacija otkrila je sutradan izjutra tragove na prostoru Buska, dok je komanda brigade reagovalaformiranjem grupe za pretres terena u pozadini. Grupa od 20-ak boraca,u veoma kratkom vremenskom roku, otkrila je u rejonu sela Svinjarina. jednu od ubačenih formacija, koja je brojala 113 vojnika, sa kojom je uspostavljen borbeni kontakt. Na ovom mjestu, u tom stanju, ostalo se do večeri. Komanda 8. hmbr brigade, poučena ranijim iskustvima i saznanjima o mogućem napadu, povećavala je mjere borbene gotovosti, naredila je kružnu odbranu svojih jedinica, zatvorila je pojedine prolaze i reagovala ojačavanjem i pregrupisavanjem snaga. Drugo veče nastavljeno je planirano ubacivanje muslimanskih snaga, s tim što neke od forma-cija nisu uspjele ući kroz položaje VRS i tako su nastale pukotine među ubačenim snagama napadača.

Ujutro 11. novembra nešto ranije, nego što je planirano otpočeli su veliki napadi ubačenih jedinica na položaje VRS. Međutim, branioci su bili spremni. Odbrana položaja, od komande na čelu sa majorom Zoranom Purkovićem, pa do rezerve koja je krenula iz Nevesinja, i preko boraca na prvim linijama, od padina Prenja i Rujišta, preko Prijevorca, Pločna i releja na Brasini na Veleži, sela podveleškog platoa, naročito u s. Banjdol i Ravnice, pa preko Čobanovog polja i Vranjevića, Čomora, Kamene, pa svedo obronaka Brštanika i Šćepan Krsta, bila je odlučna i jaka. Žestoke borbe sa ubačenim neprijateljem vodile su se taj dan prijepodne čak i na komandnom mjestu brigade, na Prijekim grmima, zatim na Bakračuši, Rabini i u Žuberinu, daleko iza prve linije odbrane. Odbranom planine Velež, sela podveleškog platoa, ratišta u rejonu Vranjevića i drugih teritorija prema samom Nevesinju spriječena su nova stradanja i nedaće srpskog naroda, a istočna Hercegovina ostala je kompaktna teritorija na jugu Republike Srpske.

Ratni zločiniи

U ovoj akciji muslimanske jedinice počinile su evidentne ratne zločine: napade na sanitetska vozila i ubistvo ranjenika  i zarobljenika, pljačka, maltertiranje, zarobljavanje i ubistva srpskih civila u selima Žuberin i Rabina, uglavnom starije životne dobi.

Napadi na sanitet i ranjenike

На локалитету Гњило брдо, у рејону одговорности 3. батаљона 8. хмтбр, 11. новембра 1994. године, изјутра, десио се евидентан ратни злочин. У јасно обиљеженом санитетском возилу, које је превозило повријеђеног борца, муслимански војници су убили возача Гојка Крњеушића и рањеника Ненада Шиповца (чије тијело су и запалили) , док је медицинска сестра Борика Митрић рањена. На том локалитету убијен је и санитетлија Радивоје Радуловић. Да напади на санитетско возило, супротно ратним обичајима и међународним правним нормама, нису били случајност свједочи и чињеница да су истог дана, на удаљености само од неколико километара, припадници муслиманске јединице СОПН-а, на Пријеким грмима, из засједе пуцали на санитетско возило ВРС у покрету и тада је у обје ноге рањен возач санитета Бранислав Нана Ивковић.

Žuberin i Rabina

Darinka Čabrilo, rođena 1929. godine, ubijena je u kući u Žuberinu u kojoj je boravila, dok je njen suprug, koji se zatekao nedaleko od kuće, bio ranjen u nogu, ali je uspio pobjeći. Milosava Čabrila , rođenog 1940. godine, muslimanski vojnici su prvo ranili u noge, iznad sela, a onda su prišli i iz neposredne blizine pucali mu u glavu. U selu je ubijena i Mara Čabrilo rođena 1911. godine. U selu Rabina, udaljenom koji kilometar od Žuberina, taj dan, ujutro oko 6.00 časova, kod svoje kuće koja je zapaljena, ubijena je Radojka Puhalo rođena 1922. godine. Da ovakvo ponašanje nije bilo izolovani incident navodi i pregledponašanja ove vojne grupe i štete počinjene u selu. Tog dana su u Žu berinu, osim seoske škole, zapaljene i porodične kuće Čabrilo Toda, Čabrilo Draga i Čabrilo Dušana. Zapaljene su i štale Čabrilo Draga i Čabrilo Darinke u kojima su izgorjele tri krave. Prema sakupljenim izjavama stanovnika Žuberina, Muslimani su pljačkali kuće odnoseći iz njih zlato, novac i sitnije vrijedne predmete. U kuće su ulazili nasilno, lomeći vrata i prozore, i uništavajući ostale stvari. Zapalili su i nekoliko plastova sijena, oštetili i uništili dva putnička motorna vozila i jedan traktor.

Napadači su 22 stanovnika Žuberina prisilom odveli i više sati držali kao taoce u kući Miladina Čabrila. U toj grupi bili su: 4 starija muškarca, nekoliko djevojaka i ostalo starije žene. U Miladinovoj kući su se stalno nalazila dvojica vojnika, a ostali su pljačkali i palili po selu. Domaćin je bio primoran da zakolje ovcu i spremi je za napadače. Međutim, ubačena grupa je, prilikom dolaska snaga VRS koje su oko 14.00 časova vraćale u posjed napadnuto selo, sakupljene ljude izkuće, koje su poveli prema školi, pokušala iskoristiti kao živi štit, ali ih je brzina razvoja događaja natjerala da to prekinu. Tada su, nakon što su zapalili školu, napustili selo uz „obećanje da će se vratiti“.

Zločini nad zarobljenicima

Više zarobljenih vojnika VRS u toj akciji svjedočilo je o različitim oblicima fizičkog i psihičkog matretiranja u zatočeništvu, u Mostaru, Jablanici i Konjicu u kojima su učestvovali i pripadnici komandnog kadra muslimanskij jeidnica.

Zločin nad 4 srpska zarobljenika u Jablanici

Posebno surov zločin bila su ubistva četvorice srpskih vojnika, porijeklom iz Mostara, u Jablanici, koji su zarobljeni na lokalitetu Plavac, 13. novembra 1994. godine, u produženim dešavanjima na sjevernom pravcu operacije „Jesen 94“. Taj surovi ratni zločin izvršen je dakle nad bespomoćnim, zarobljenim, prethodno mučenim i pretučenim, ratnim zarobljenicima, od kojih je najmlađi Miljan Radulović imao nepunih 20 godina, Slobodan Pudar 24, Mirko Simić 35 i Risto Čolović 38 godina. Posebno je tragična sudbine porodice Radulović jer je Miljanov otac Branko preminuo u avgustu 1994. od posljedica ranjavanja.

Тијела убијених заробљеника су у марту 1995. године размјењена, те у Невесињу идентификована и прегледана. У документацији коју је потписао обдуцент, потпуковник др Зоран Станковић се види су имала више рана и деформитета насталих углавном тупим предметима. За једно тијело је констатовано да у предјелу врата има устрелну рану нанесену „ручним ватреним оружјем, чија се даљина испаљења није могла оцијенити“. На другом тијелу се види више рана „насталих дејством пројектила из ручног ватреног оружја, највјероватније из даљине“. На свим тијелима констатоване су повреде нанесене „замахнутим механичким оруђем“. Ране су на тијелима углавном нанесене у предјелу врата и главе, иако постоје и на осталим дијеловима, од којих су јасно констатовани и „ломови ребара, ране напоткољеници и сл.“. У мишљењу обдуцента се јасно види да је коришћено „дејство шиљка и оштрице замахнутог механичког оруђа“ те да су ране „нанесене за живота“. Злочинци су убијали и „одсијецањем главе“, које је констатовано на једном тијелу, што је извршено „највјероватније у два дијела“. Прво ножем, бајонетом и слично, а затим су могли да им послуже сјекира, сaтара и друго

Ljudski gubici

Srpski gubici u ovoj operaciji po iznosili su 24 borca i 4 civila, kao i 42 teže, 26 lakše ranjenih boraca. Arobljeno je 10 pripadnika VRS.

Stradali srpski vojnici su bili: Avdalović Milorad, Aćimović Drago, Buha Vojislav, Vuković Branko, Zelenović Miloš, Krnjeušić Gojko, Kureš Branko, Miljanović Dragan, Pejanović Petar, Pištalo Milovan, Pudar Ratko, Pudar Slobodan, Pušara Radoslav, Radulović Miljan, Radulović Radivoje, Rul Savo, Simić Mirko, Čabrilo Mirko, Čolović Risto, Čolović LJubomir, Šakota Jovica, Šarenac Petar, Šijak Spaso, Šipovac Nenad. Ubijeni civili: Čabrilo Darinka, Čabrilo Milosav, Čabrilo Mara i Puhalo Radojka.

Zvanični narativ napadača, muslimanske strane, o njihovim gubucima glasi da su u operaciji ubijena 82 borca, 94 ranjena, a 10 zarobljeno. Izvori iz redova VRS govore o drugačijim podacima o muslimanskim gubicima. Po snimku Srpske Radio Televizije na kojem su likvidirani muslimanski vojnici, i to samo oni koji su skupljeni ispred Komande na Prijekim grmima, kao i na osnovu izjava svjedoka, može se zaključiti da je broj gubitaka napadača veći od zvaničnih muslimanskih podataka iz toga vremena. Broj tijela pokazanih na Prijekim grmima varira u svjedočanstvima od 50-ak, preko 70, pa do 120 ili više. Po toj analogiji, svjedočanstvima i dokumentima bliskim ovim zaključcima „muslimanske snage imale su 117 poginulih“.  U obzir se mora uzeti prostranstvo koje je bilo pokriveno akcijom, gdje svi neutralisani ubačeni vojnici nisu mogli biti prikazani na snimku sa Prijekih grma. Teški vremenski i terenski uslovi izvlačenja napadača, kao i vojne mjere koje je preduzela VRS na likvidaciji djelovanja razbijenih neprijateljskih grupa i pojedinaca te primjeri panike i smrti u nepristupačnim planinskim predjelima, zbog kojih se i danas jedan broj muslimanskih vojnika vode kao nestali, navode nas na zaključak da se ponuđeni podaci moraju uzimati s rezervom i oprezom.

Odbrana istočne Hercegovine

U jesen 1994. godine kompletna VRS našla se pred velikim izazovima strateške inicijative muslimanskih i hrvatskih snaga od Bihaća, preko Kupresa, Majevice… Odbrana položaja u istočnoj Hercegovini imala je značaj ne samo za jug Republike Srpske nego i za moral i samopouzdanje snaga VRS na drugim ratištima.