Друга митровданска офанзива у Херцеговини

Друга митровданска офанзива представља велику нападну операцију тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине (Армије РБиХ) против положаја Војске Републике Српске (ВРС) у источној Херцеговини, изведену у новембру 1994. године у оквиру операције „Јесен 94“. У српском колективном памћењу ова операција названа је Друга митровданска офанзива, јер се одвијала у данима прослављања крсне славе Светог Димитрија, док су борбе из новембра 1992. године означене као Прва митровданска офанзива.

Хрватско-муслиманско примирје и припреме за новенападе на Републику Српску

Вашингтонски споразум потписан је 18. марта 1994. године. Њиме је прекинут рат између Муслимана и Хрвата. Појачавање иностране дипломатске и војне помоћи, као и могућност да ратну иницијативу преокрену у своју корист, у врху ланца командовања тзв. АрмијеРБиХ у Сарајеву, изродили су намјеру појачаних нових напада положаје ВРС. На мети је била и источна Херцеговина.

Планирање: удар великим снагама из позадине

Некадашња два  корпуса тзв. АрмијеРБиХ, 4. са подручја Мостара и 6. са подручја Коњица спојени су у један војни механизам, те су након споразума и још крхког примирја са Хрватима, планирали велику нападну акцију на положаје одбране ВРС, тј. 8. херцеговачку моторизовану бригаду, састављену од људства из долине Неретве и Невесиња, распоређену на планинским вијенцима изнад Мостара.

Ова операција назива „Јесен 94“ требало је да буде највећа офанзива против Војске Републике Српске у Херцеговини и једна од најопсежнијих акција у рату уопште те да преокрене стратешку ситуацију на овом дијелу одбране Републике Српске. Операција „Јесен 94“ замишљена је у складу са тактиком коју је у 1994. години примјењивала тзв. Армија РБиХ. Састојала се од убацивања група у дубину иза борбених линија, како би се њиховим дјеловањем олакшало фронтално пробијање одбране ВРС. Таква тактика коришћена је у операцији „Језеро 94“ на десном боку Невесињске бригаде, на прилазима Коњицу, половином септембра 1994. године, гдје је муслиманска страна имала дјелимичне успјехе против одбране 2. лаке пјешадијске бригаде ВРС са Борака.

Читаво љето припремана је акција, извиђан је терен и српски положаји, да би, након отпочињања акција 5. корпуса Атифа Дудаковића на западнокрајишком ратишту, око Бихаћа, 24. октобра 1994. и почетка велике нападне акције „Грмеч 94“, изгледало као да су сазрели услови за велико офанзивно дјеловање и на херцеговачком ратишту.  Иако се ситуација на бихаћком ратишту брзо окретала у корист ВРС, а с обзиром на карактер положаја ХК ВРС утврђених на доминантним котама планинских вијенаца изнад долине Неретве, уз ограничене могућности контролисања међупростора, али помало и на жељу за самодоказивањем и престижом унутар муслиманских војних кругова, комдант муслиманског 4. корпуса Рамиз Дрековић је ушао у реализацију убацивања 1.000 муслиманских војника иза првих линија ВРС на подручју Подвележја и осталих дијелова мостарско-неве-сињског ратишта. Они су након одвојеног убацивања већих група, током двије ноћи, изненадним ударом са леђа на положаје ВРС требали да, 11. новембра, разбију прву линију одбране, позадину и командна мјеста бригаде те да створе услове за напредовање према Невесињу и даље.

Одбрана 8. херцеговачке моторизоване бригаде

Међутим, војници 8. хмтбр ХК ВРС, већ тада ратници двоипогодишњег искуства са херцеговачког, али и других ратишта гдје су се борили током затишја, тј. хрватско-муслиманског сукоба у Мостару и околини, поучени искуствима из Прве митровданске офанзиве из 1992. године, већ први дан убацивања открили су једну убачену непријатељску групу и разбили је. Убацивање муслиманских снага у позадину ВРС на подручју Подвележја и Врањевића извршено је увече 9. новембра 1994. године. Патрола ВРС која је била задужена за претрес комуникација открила је сутрадан изјутра трагове на простору Буска, док је команда бригаде реаговалаформирањем групе за претрес терена у позадини. Група од 20-ак бораца,у веома кратком временском року, открила је у рејону села Свињарина. једну од убачених формација, која је бројала 113 војника, са којом је успостављен борбени контакт. На овом мјесту, у том стању, остало се до вечери. Команда 8. хмбр бригаде, поучена ранијим искуствима и сазнањима о могућем нападу, повећавала је мјере борбене готовости, наредила је кружну одбрану својих јединица, затворила је поједине пролазе и реаговала ојачавањем и прегруписавањем снага. Друго вече настављено је планирано убацивање муслиманских снага, с тим што неке од форма-ција нису успјеле ући кроз положаје ВРС и тако су настале пукотине међу убаченим снагама нападача.

Ујутро 11. новембра нешто раније, него што је планирано отпочели су велики напади убачених јединица на положаје ВРС. Међутим, браниоци су били спремни. Одбрана положаја, од команде на челу са мајором Зораном Пурковићем, па до резерве која је кренула из Невесиња, и преко бораца на првим линијама, од падина Прења и Рујишта, преко Пријеворца, Плочна и релеја на Брасини на Вележи, села подвелешког платоа, нарочито у с. Бањдол и Равнице, па преко Чобановог поља и Врањевића, Чомора, Камене, па сведо обронака Брштаника и Шћепан Крста, била је одлучна и јака. Жестоке борбе са убаченим непријатељем водиле су се тај дан пријеподне чак и на командном мјесту бригаде, на Пријеким грмима, затим на Бакрачуши, Рабини и у Жуберину, далеко иза прве линије одбране. Одбраном планине Вележ, села подвелешког платоа, ратишта у рејону Врањевића и других територија према самом Невесињу спријечена су нова страдања и недаће српског народа, а источна Херцеговина остала је компактна територија на југу Републике Српске.

Ратни злочини

У овој акцији муслиманске јединице починиле су евидентне ратне злочине: нападе на санитетска возила и убиство рањеника  и заробљеника, пљачка, малтертирање, заробљавање и убиства српских цивила у селима Жуберин и Рабина, углавном старије животне доби.

Напади на санитет и рањенике

На локалитету Гњило брдо, у рејону одговорности 3. батаљона 8. хмтбр, 11. новембра 1994. године, изјутра, десио се евидентан ратни злочин. У јасно обиљеженом санитетском возилу, које је превозило повријеђеног борца, муслимански војници су убили возача Гојка Крњеушића и рањеника Ненада Шиповца (чије тијело су и запалили) , док је медицинска сестра Борика Митрић рањена. На том локалитету убијен је и санитетлија Радивоје Радуловић. Да напади на санитетско возило, супротно ратним обичајима и међународним правним нормама, нису били случајност свједочи и чињеница да су истог дана, на удаљености само од неколико километара, припадници муслиманске јединице СОПН-а, на Пријеким грмима, из засједе пуцали на санитетско возило ВРС у покрету и тада је у обје ноге рањен возач санитета Бранислав Нана Ивковић.

Жуберин и Рабина

Даринка Чабрило, рођена 1929. године, убијена је у кући у Жуберину у којој је боравила, док је њен супруг, који се затекао недалеко од куће, био рањен у ногу, али је успио побјећи. Милосава Чабрила , рођеног 1940. године, муслимански војници су прво ранили у ноге, изнад села, а онда су пришли и из непосредне близине пуцали му у главу. У селу је убијена и Мара Чабрило рођена 1911. године. У селу Рабина, удаљеном који километар од Жуберина, тај дан, ујутро око 6.00 часова, код своје куће која је запаљена, убијена је Радојка Пухало рођена 1922. године. Да овакво понашање није било изоловани инцидент наводи и прегледпонашања ове војне групе и штете почињене у селу. Тог дана су у Жу берину, осим сеоске школе, запаљене и породичне куће Чабрило Тода, Чабрило Драга и Чабрило Душана. Запаљене су и штале Чабрило Драга и Чабрило Даринке у којима су изгорјеле три краве. Према сакупљеним изјавама становника Жуберина, Муслимани су пљачкали куће односећи из њих злато, новац и ситније вриједне предмете. У куће су улазили насилно, ломећи врата и прозоре, и уништавајући остале ствари. Запалили су и неколико пластова сијена, оштетили и уништили два путничка моторна возила и један трактор.

Нападачи су 22 становника Жуберина присилом одвели и више сати држали као таоце у кући Миладина Чабрила. У тој групи били су: 4 старија мушкарца, неколико дјевојака и остало старије жене. У Миладиновој кући су се стално налазила двојица војника, а остали су пљачкали и палили по селу. Домаћин је био приморан да закоље овцу и спреми је за нападаче. Међутим, убачена група је, приликом доласка снага ВРС које су око 14.00 часова враћале у посјед нападнуто село, сакупљене људе изкуће, које су повели према школи, покушала искористити као живи штит, али их је брзина развоја догађаја натјерала да то прекину. Тада су, након што су запалили школу, напустили село уз „обећање да ће се вратити“.

Злочини над заробљеницима

Више заробљених војника ВРС у тој акцији свједочило је о различитим облицима физичког и психичког матретирања у заточеништву, у Мостару, Јабланици и Коњицу у којима су учествовали и припадници командног кадра муслиманскиј јеидница.

Злочин над 4 српска заробљеника у Јабланици

Посебно суров злочин била су убиства четворице српских војника, поријеклом из Мостара, у Јабланици, који су заробљени на локалитету Плавац, 13. новембра 1994. године, у продуженим дешавањима на сјеверном правцу операције „Јесен 94“. Тај сурови ратни злочин извршен је дакле над беспомоћним, заробљеним, претходно мученим и претученим, ратним заробљеницима, од којих је најмлађи Миљан Радуловић имао непуних 20 година, Слободан Пудар 24, Мирко Симић 35 и Ристо Чоловић 38 година. Посебно је трагична судбине породице Радуловић јер је Миљанов отац Бранко преминуо у августу 1994. од посљедица рањавања.

Тијела убијених заробљеника су у марту 1995. године размјењена, те у Невесињу идентификована и прегледана. У документацији коју је потписао обдуцент, потпуковник др Зоран Станковић се види су имала више рана и деформитета насталих углавном тупим предметима. За једно тијело је констатовано да у предјелу врата има устрелну рану нанесену „ручним ватреним оружјем, чија се даљина испаљења није могла оцијенити“. На другом тијелу се види више рана „насталих дејством пројектила из ручног ватреног оружја, највјероватније из даљине“. На свим тијелима констатоване су повреде нанесене „замахнутим механичким оруђем“. Ране су на тијелима углавном нанесене у предјелу врата и главе, иако постоје и на осталим дијеловима, од којих су јасно констатовани и „ломови ребара, ране напоткољеници и сл.“. У мишљењу обдуцента се јасно види да је коришћено „дејство шиљка и оштрице замахнутог механичког оруђа“ те да су ране „нанесене за живота“. Злочинци су убијали и „одсијецањем главе“, које је констатовано на једном тијелу, што је извршено „највјероватније у два дијела“. Прво ножем, бајонетом и слично, а затим су могли да им послуже сјекира, сaтара и друго

Људски губици

Српски губици у овој операцији по износили су 24 борца и 4 цивила, као и 42 теже, 26 лакше рањених бораца. Аробљено је 10 припадника ВРС.

Страдали српски војници су били: Авдаловић Милорад, Аћимовић Драго, Буха Војислав, Вуковић Бранко, Зеленовић Милош, Крњеушић Гојко, Куреш Бранко, Миљановић Драган, Пејановић Петар, Пиштало Милован, Пудар Ратко, Пудар Слободан, Пушара Радослав, Радуловић Миљан, Радуловић Радивоје, Рул Саво, Симић Мирко, Чабрило Мирко, Чоловић Ристо, Чоловић Љубомир, Шакота Јовица, Шаренац Петар, Шијак Спасо, Шиповац Ненад. Убијени цивили: Чабрило Даринка, Чабрило Милосав, Чабрило Мара и Пухало Радојка.

Званични наратив нападача, муслиманске стране, о њиховим губуцима гласи да су у операцији убијена 82 борца, 94 рањена, а 10 заробљено. Извори из редова ВРС говоре о другачијим подацима о муслиманским губицима. По снимку Српске Радио Телевизије на којем су ликвидирани муслимански војници, и то само они који су скупљени испред Команде на Пријеким грмима, као и на основу изјава свједока, може се закључити да је број губитака нападача већи од званичних муслиманских података из тога времена. Број тијела показаних на Пријеким грмима варира у свједочанствима од 50-ак, преко 70, па до 120 или више. По тој аналогији, свједочанствима и документима блиским овим закључцима „муслиманске снаге имале су 117 погинулих“.  У обзир се мора узети пространство које је било покривено акцијом, гдје сви неутралисани убачени војници нису могли бити приказани на снимку са Пријеких грма. Тешки временски и теренски услови извлачења нападача, као и војне мјере које је предузела ВРС на ликвидацији дјеловања разбијених непријатељских група и појединаца те примјери панике и смрти у неприступачним планинским предјелима, због којих се и данас један број муслиманских војника воде као нестали, наводе нас на закључак да се понуђени подаци морају узимати с резервом и опрезом.

Одбрана источне Херцеговине

У јесен 1994. године комплетна ВРС нашла се пред великим изазовима стратешке иницијативе муслиманских и хрватских снага од Бихаћа, преко Купреса, Мајевице… Одбрана положаја у источној Херцеговини имала је значај не само за југ Републике Српске него и за морал и самопоуздање снага ВРС на другим ратиштима.