Операција „Лукавац 93“

Почетком јула 1993. године ГШ ВРС започиње реализацију нове операције Лукавац 93, чији је циљ био ослобађање Трнова. На овом простору у љето 1992. године муслиманске снаге су протјерале српско становништво, снаге и починиле ратне злочине.

Сада је основна идеја операције ВРС била да се из три правца изврши продор према Трнову, потисну и раздвоје муслиманске формације на линији Трново – Горажде, и да се потом овлада планинским висовима Игмана, Трескавице и Бјелашнице.

Ослобађање Трнова

Операција је започела 6. јула 1993. Јединице Сарајевско-романијског и Херцеговачког корпуса ВРС наступале су планираним правцима, док их је артиљерија подржавала са Јахорине. Трново је ослобођено 11. јула 1993. године.

Сутрадан се у Трнову састају снаге корпуса који су били ангажовани у овој операцији. Користећи расуло код муслиманских снага послије пада Трнова, Рогоја и Грепка, српске снаге продужавају дејства и заузимају сва села на јужним падинама Игмана.

Борбе за Игман и Бјелашницу

Вођству ВРС је било јасно да онај ко контролише Игман и Бјелашницу фактички контролише и Сарајево. Борбе су се водиле на Игману од 19. до 28. јула, када су ослобођени врх Бјелашнице и Игман.

Овом успјешном операцијом српске снаге ВРС не само да су довеле у питање опстанак муслиманских снага у Сарајеву, већ су потпуно одвојиле муслиманске територије Горажда, спојиле Сарајевско-романијски и Херцеговачки корпус, односно територије Романије са Херцеговином.

Битка за Рогој и Трново била је кључна за избијање српске војске на Игман и Бјелашницу – двије стратешке коте које су отварале путеве ка Сарајеву и Коњицу.

Мировни притисци и одлука о повлачењу

Операција Лукавац 93 била је највећи војни успјех 1993. године и значила је могућност да се рат заврши уласком снага ВРС у дијелове или чак цијело Сарајево под муслиманском контролом, што је значило фактичку војну побједу у рату.

Међутим, у току су били мировни преговори у Женеви, па се на цивилно руководство Републике Српске извршио велики притисак под пријетњом бомбардовања од стране НАТО. На то је предсједник Караџић повукао потез да уђе у преговоре око повлачења српских трупа са Игмана и Бјелашнице. Притисак међународне заједнице уродио је плодом: под притиском предсједника, генерал Младић прихватио је овакву политичку одлуку.

Повлачење снага ВРС

Тако се већ 10. августа, а према ранијем наређењу предсједника Караџића, српске снаге повлаче са Игмана и Бјелашнице. Положаји заузети у борбама претходног мјесеца и плаћени животима бораца ВРС предају се по договору снагама УНПРОФОР-а.

Иако су о томе одмах размишљале, после три мјесеца, када је одмакло довољно времена да се превара не уочи, снаге УН се повлаче и снаге тзв. Армије БиХ 4. новембра 1993. преузимају Игман, Бјелашницу и Трескавицу и сва села изнад Трнова према Трескавици и Бјелашници. То су искористиле касније и за поједине злочине над Србима.

Војна побједа и политички пораз

Операција „Лукавац-93“ била је једна од најбриљантнијих војних побједа ВРС, али је у исто вријеме представљала камен спотицања између војног и политичког руководства о начину како завршити рат.

Војно руководство било је за побједу непријатеља на бојном пољу и пораз у његовом главном граду, док је политичко руководство, изложено великим политичким притисцима са стране, одлучило да се рат заврши путем преговора.

Ова акција уједно је показала и лицемјерје Запада и НАТО-а, који су се све отвореније укључивали у рат на страни хрватско-муслиманске коалиције.