Прва митровданска офанзива

Прва митровданска офанзива представља велику нападну операцију хрватско-муслиманских снага против положаја Војске Републике Српске на мостарско-невесињском правцу у новембру 1992. године. Операција је трајала од 8. до 15. новембра 1992. године, а назив Митровданска офанзива је добила јер је почела у дан обиљежавања  Крсне слави Светог великомученика Димитрија – Митровдан (обиљежава се 26. октобра/8. новембра). Након нове офанзиве муслиманских снага у новембру 1994. године,који су названи Друга митровданска офанзива ови догађаји из 1992. године су у историографији и колективном памћењу означени као Прва митровданска офанзива.

Преношење рата са територије Хрватске

Смањивањем војних тензија почетком 1992. године на простору некадашње Хрватске, хрватско руководство је, након Сарајевског примирја, имало за циљ да веже што више снага ЈНА на територији БиХ и тако себи олакша сецесионистичке намјере. Од тада је и развој ситуације у Херцеговини директно везан за учешће и намјере Хрватске на овим просторима.

Пад Мостара и долине Неретве

Један од резултата хрватског преношења рата било је и активно наоружавање хрватског и муслиманског становништва, формирање паравојних јединица и терористички напади на потенцијале ЈНА, прије свега у западној Херцеговини, Мостару и Чапљини. Након почетка сукоба, у априлу 1992, и повлачења јединца ЈНА у мају исте године, долази до дезорганизованости српских формација те пада Мостара и долине Неретве у хрватској акцији „Чагаљ“, тј. протјеривања српског становништва, половином јуна 1992. године.  У томе су главну улогу имале хрватске формације Јужног војишта ХВ. Ово је означило комплетан каснији карактер и развој догађаја у Херцеговини током Одбрамбено-отаџбинског рата.

Битка за Подвележје

Битка за Подвележје била је један од догађаја којим су снаге, тада Војске Српске Републике БиХ, односно 10. херцеговачке моторизоване бригаде (10. хмтбр), касније назване 8. хмтбр или Невесињска бригада ХК ВРС, обезбиједиле стабилизацију ратишта након пада Мостара и предуслове за будуће успјешно функционисање. Битка је трајала у периоду од 17. јуна до 10. јула на подручју подвелешког платоа који чини низ села насељених доминантно муслиманским становништвом. Овај плато, значајно пространство између Мостара, планине Вележ и Невесиња, чинио је једанод простора – кључева рата на мостарско-невесињском правцу херцеговачког ратишта.

Након Битке за Подвележје, линија фронта на мостарско-невесињском правцу се у знатној мјери стабилизовала. Ситуација се није знатније мијењала све до јесени 1992. године, када су хрватско-муслиманске снаге покренуле до тада најопсежнију операцију на овом дијелу ратишта. Стање на Јужном војишту је било повољно за ХВ, посебно након успјеха на дубровачко-требињском дијелу фронта оствареног средином и крајем октобра.

Операција „Бура“

Главнину нападачких снага у операцији „Бура“ (добила име по истоименој  усташкој њемачко-хрватској акцији у околини Мостара 1944. године против партизанских снага) чиниле су јединице ХВО и ХВ, чије дјеловање је било максимално искоординисано. У јединицама ХВО-а налазио се значајан број Муслимана, али су током јесени 1992. године хрватско-муслимански односи постајали све затегнутији, те је међусобно неповјерење добијало све веће размјере.  Нападачке снаге имале су вишеструку бројчану надмоћ у људству, а посебно у артиљеријским оружјима. Она се кретала и од омјера 10:1.

Један од основних циљева за нападаче у овој операцији било je одсијецање и разбијање снага Невесињске бригаде сатављене од људства из Невесиња, али и Мостара и других мјеста долине Неретве и Херцеговине. Шире гледано, главни циљ је био да се овлада висовима изнад Мостара, Стоца и Дубравске висоравни, који су били под контролом Војске Републике Српске и да се тиме створе услови за нови прогон српског становништва. У командном кадру хрватско-муслиманских снага се очекивало да би пробојем првих линија било угрожено и Невесиње, а да би наставком акције могао бити угрожен и комплетан простор источне Херцеговине. Уколико би дошло до оваквог развоја ситуације, снаге нападача би оствариле предуслове за деблокаду горажданског подручја, али и за напад на Сарајевско-романијски корпус ВРС.

Заповједник Јужног војишта ХВ, генерал Бобетко, дао је 9. октобра 1992. године налог за припрему операције „Бура“. Том приликом је истакнуто: „Циљ операције је обрана лијеве обале Неретве, одбацивање непријатеља изван домета топништва градова Мостара и Стоца, те помјерање предње црте обране на Дврснику и Жегуљи“

Напади на Билећку бригаду ВРС

У времену прије самог почетка Митровданске офанзиве, али и током њеног трајања, Билећка бригада ВРС трпјела жестоке нападе хрватско-муслиманских снага као и губитке у људству, али њена одбрана није попуштала. Дејства која су претходила почетку офанзиве била су одређени вид припреме за снаге које су касније вршиле нападна дејства али развлачење српских снага тј. њихово везивање на јућном крају.

Митровдан, 8. новембар 1992. године

Главни удар хрватско-муслиманских снага услиједио је у рано јутро, 8. новембра 1992. године, у облачну и прохладну недјељу. Тога дана су породице Буха, Андрић, Мандић и Магазин из невсиња обиљежавале крсну славу Митровдан (у част Светог великомученика Димитрија).

У хитном извјештају Главном штабу Војске Републике Српске Команда Хрцеговачког корпуса 8. новембра наводи: ,,У јутарњим часовима (око 6.00 ч) непријатељ је на целом фронту Невесињске бригаде отпочео јак напад уз снажну артиљеријску подршку из рејона леве и десне обале Неретве (Благај, Косор (аеродором), Горанци, Добро Село, Бијело Поље). Према расположивим подацима убацио је и део снага у наш распоред. Дејствовао је по граду Невесињу, топовима 130 мм“.

Артиљеријске салве

Артиљеријским ударима великог интензитета, у дужини ватрене линије преко 100 км, настојало се паралисати снаге ВРС не само на главним ударним правцима, него и ван ЗО Невесињске бригаде. На десном крилу то је било у рејону одговорности 2. лаке херцеговачке пјешадијске бригаде, тј. на просторима општине Коњиц ка Невесињу, а на лијевом крилу то су биле већ поменуте територије које су биле под контролом Билећке бригаде: планина Хргуд и јужно од Стоца – Дврсник и Велиш.

Баражна ватра из 500-700 артиљеријских цијеви, коју свједоци одбране најчешће описују као стравична и невјероватна, док се у документима ХВ назива ,,огромном топничком потпором“, трајала је више часова прије поласка пјешадије за коју се надало да послије наведене припреме неће имати пуно посла. Гранатирањем у првом удару угрожен је и систем везе коме су због прекида жичаних веза, али и активног ометања створени велики проблеми. Активним и правовременим радом, као и симулацијом веза које су поклапане од стране нападача, систем везе поново је доведен на оптималан ниво већ током дана. За вријеме напада активно су дјеловале од стране нападача и припремље­не диверзантске групе.

Пјешадијски напади

Након јаких артиљеријских удара и убацивања диверзаната у распоред Невесињске бригаде под командом пуковника Новице Гушића  услиједиле су и пјешадијске нападне акције. Главни удар у овим офанзивним дејствима хрватско-муслиманских снага био је усмјерен ка линији с. Горњи Враћевићи – с. Камена – с. Раби- на, гдје је положаје држао 4. батаљон под командом Ранка Продановића (који је артиљеријском гранатом тешко рањен у одбрани полжаја првог дана офанзиве). Хрватско-муслиманске снаге су највећу концентрацију пјешадије имале у рејону села Чомори. Те јединице су имале задатак да нападну положаје 4. батаљона Невесињске бригаде. У селу Чомори налазили су се положаји 1. чете 4. батаљона („Билећки добровољци“ под командом Рада Радовића). Ту су на локалитету „Бијелa кућа“ као и око других објеката вођене вишедневне жестоке пјешадијске борбе.   Велики удари извршени су  и на подручју Шиповца и других мјеста у Подвележју гдје је одбраном командовао командант другог батаљона капетан Зоран Пурковић. Значајан обим напада тог првог дана битке у з/о 2. батаљона настављен је и на Дражњачи, Светој гори и Мерџан глави, али су поред поменутог положаја на Шиповцу који је враћен у посјед ВРС након почетног удара, други остали непромијењени.

Стање у Невесињу

Вијести су се брзо преносиле и до становника Невесиња, у којем је владало ванредно стање, и гдје је становништво постајало свјесно да се воде жестоке борбе на свим положајима. Општина Невесиње је на уласку у зиму 1992. године, поред својих око 11.000 становника, била уточиште и за око 15.000 Срба протјераних из Мостара и осталих мјеста из долине Неретве. И сам град био је изложен гранатирању од стране хрватске артиљерије која је проузроковала цивилне жртве. Попуна јединица угрожених на терену кренула је већ од поднева. Војници у попуни обавјештавали су прву линију о специфичном ванредном стању и спремности грађана Невесиња, тј. цивилног становништва, на пресудну одбрану и допринос борби, што је још јаче дјеловало на морал бораца.

Напади се настављају

Неуспјех напада у првом дану, посебно, а затим и у два наредна дана умногоме је одредио крајњи резултат акције. Током офанзиве непријатеља, интензитет напада није био истовјетан оном са почетка дејстава, али је борбена тензија одржавана. ,,Непријатељ је покретао тенковске јединице на предњем крају српских снага, нападао са фронта на различитим правцима, убацивао диверзантске групе у борбени распоред српских снага, ометао радио-везе, испољавао различита психолошко-пропагандна дејства преко њихових средстава информисања (приказује се снимак наводног уласка ‘постројби’ у Невесиње ), али се то показало безуспјешним… Укупну ситуацију отежавала је киша и нагло захлађење које је тих дана захватило Херцеговину“. Резултат велике муслиманско-хрватске офанзиве био је такав да линија одбране ВРС након вишедневних великих напада није нигдје помјерена осим на коти 690, која је враћена у јануару 1993. године у једној добро осмишљеној и муњевито изведеној акцији.

Испомоћ бригади

Директну помоћ Невесињској бригади у људству, у данима офанзиве, пружила је 2. лака пјешадијска бригада са Борака одакле су у току дана офанзиве стизале борбене групе за испомоћ. Невесињска бригада имала је помоћ у току офанзиве од стране Полиције Републике Српске из станица у Невесињу и Гацку. Од приштапских јединица Херцеговачког корпуса помоћ бригади је пристигла од стране Извиђачко-диверзантског одреда, батаљона војне полиције и батаљона везе. Значајну улогу у неутралисању непријатељских артиљеријских јединица имао је 13. мап, који је у одсудним тренуцима дјеловао као да је и он једна од јединица Невесињске бригаде.

Људски губици

У директним борбеним дејствима погинуло је 38 војника и официра. Петнаестак дана након офанзиве у КБЦ Подгорица преминуо је, од посљедица рањавања, припадник Извиђачко-диверзантског одреда Херцеговачког корпуса. У току припрема офанзиве и непосредним дешавањима након ње још два војника и један цивил страдали су у Невесињу од непријатељске гранате. Приликом одласка на размјену посмртних остатака 18. новембра 1992. године, у рејону Брштаник, општина Столац, погинуо је, од дејства противпјешадијске мине један војник. Све то укупне губитке закључује са бројем 42. Теже и лакше је рањено око 200 војника и официра и пет цивила у Невесињу.

Погинуи су војници: Аџић Радан, Богдановић Драгиша, Бошњак Благоје, Вучинић Радивоје, Вучковић Милимир, Глушац Данило, Гутић Мирко, Дангубић Миомир, Ђуровић Милорад, , Зиројевић Жељко, Ијачић Милан, Ивковић Бранко, Јонлија Јован, Кадијевић Никола, Ковачевић Миодраг, Кулаш Слободан, Лозо Данило, Матрак Срето, Матрак Жарко, Миленковић Саша, Милошевић Слободан, Милошевић Здравко, Миљановић Северин, Мирић Лазар, Муратовић Зоран, Павлица Милан, Перин Блажо, Пјаца Бранко, Поповић Миодраг, Радуловић Радомир, Роган Миодраг, Ромовић Војин, Самарџић Милорад, Скочајић Драган, Спремо Жарко, Тодоровић Томислав, Чабрило Милош, Чампара Спасоје, Човило Васо, Шешелија Миодраг, Шиник Јордан као и цивил Вујиновић Гојко.

Хрватско-муслимаснки губици у овој акцији никада нису јавно откривени, осим чињенице да су били вишеструки и веома болни за нападаче.

Признања

Након акције у  Невесиње је стигао изасланика највишег ранга, потпредсједник Републике Српске. Никола Кољевић, за подршку и координацију даљих радњи у одбрани Херцеговине. Командант Главног штаба ВРС, генерал Ратко Младић, лично је ступио у контакт са командантом бригаде и упутио му подршку за одбрану Невесиња и Херцеговине. Бригада је похваљена и од стране Команде Херцеговачког корпуса. Приликом одређивања нове нумеричке ознаке бригаде, на прољеће 1993. године, није било дилеме. Осми новембар био је најзначајнији датум у периоду њеног постојања. Од тада бригада званично носи назив 8. херцеговачка моторизована бригада (8. хмтбр). Бригада је 28. јуна 1993. године од стране предсједника Републике Српске одликована Орденом Немањића, као једна од првих јединица Војске Републике Српске. Орден се додјељује за ,,истакнуте јуначке подвиге у оружаној борби или посебно значајан допринос у организовању и вођењу одбране српског народа и допринос у успостављању државности Републике Српске, а девиза му је „Својим јунацима’“. Митровдан је Дан општине Невесиње, а Борачка организација Републике Српске тај дан слави као своју крсну славу.  У склопу обиљежавања ових празника у Невесињу је 2020. године подигнут споменик пуковнику Новици Гушићу. Овим чином је одата почаст команданту Невесињске бригаде током Прве митровданске офанзиве.

Митровдани у памћењу

Сам датум почетка акција у периоду Крсне славе Светог Великомученика Димитрија Солунског, и трајање у периоду од 8. до 15. новембра 1992. године  одредио чињеницу да су се  ови догађаји,  прво у колективној свијести и памћењу, а онда и у науци назвали Митровданска офанзива.  Након новог напада муслиманских снага у новембру 1994. године митровданске офанзиве се називају Прва и Друга митровданска офанзива.