Новости: Памћење је највиши облик борбе за истину

Главни задатак Меморијалног центра Републике Српске јесте да истину о страдању српског народа сачува трајно, систематски и прије свега савремено. Основа нашег рада су аудиовизуелна свједочанства, непосредни записи оних који су преживјели злочине, изгубили своје најмилије или били свједоци страдања. То је нови корак у српској култури памћења, не као замјена за историју и науку, него као њихова допуна и оживљавање. Историчари, књиге и документи остају стуб, али сада добијају нову димензију, глас, лице, емоцију и људску аутентичност, сабрану у највећој бази снимљених свједочанстава о страдању Срба икада, каже за „Новости“ Денис Бојић, директор Меморијалног центра Републике Српске.

Меморијални центар активно ради од априла ове године. У том периоду успоставили смо мрежу студијских центара широм Републике Српске те формирали дигиталну архиву и методологију по којој свако свједочење постаје трајни документ истине. Наш циљ је јасан: да се истина више никада не може прећутати, искривити или фалсификовати. Аудиовизуелна свједочанства су будућност српске културе памћења и сјећања. Она не искључују оно што је створено прије њих, већ га уздижу на нови ниво, дајући сваком изгубљеном животу, умјесто статистичког броја, људско лице — и то кроз јединог који носи ауторитет истине о жртви, кроз сјећање преживјелог члана породице или кроз особу која свједочи о сопственом страдању, истиче Бојић.

Он каже да Меморијални центар Републике Српске није само институција, већ систем у настајању који штити право народа да сачува себе кроз истину.

– Наш циљ је да свака будућа генерација има приступ доказима, гласовима и лицима оних који су преживјели, да заборав никада више не буде могућ. Овај посао није само наш дуг према прошлости, већ кључ за нашу дјецу, ма гдје да живе у свијету. Да кроз исповијести и сјећања, кроз снимљене гласове и лица, разумију шта нам се догодило — не кроз туђе интерпретације, него кроз ријечи оних који су били свједоци. То је начин да наша дјеца, рођена у дијаспори, у другим језицима и културама, не изгубе везу са истином свога народа. Предсједник Републике Српске и Влада Републике Српске препознали су значај ове мисије и утицај савремених технологија у области културе памћења. То је данас стратешки циљ Републике Српске — да памћење постане институционално, савремено и доступно сваком човјеку, гдје год да живи. Јер култура сјећања и памћења више није само морална обавеза, већ национални приоритет – појаснио је Бојић.

Према његовим ријечима, до сада су, у сарадњи са сродним организацијама из Републике Српске и Србије, снимили и прикупили близу хиљаду свједочења чланова породица погинулих и несталих цивила и војника, те свих оних који својом судбином свједоче о страдању нашег народа. Ту се налазе и свједочанства страдалих Срба са Косова и Метохије, из Хрватске, као и свједочанства из Другог свјетског рата те легати који су нам уступљени.

– Свако свједочење је снимљено у аудиовизуелном формату, човјек пред камером говори својим ријечима о ономе што се догодило. То је снага овог пројекта — свједочење више није текст који се тумачи, већ људски глас који се памти. Зато је сваки снимак истовремено и доказ и свједочанство, и историјски документ и морална порука. Наш народ је вијековима чувао памћење кроз књиге, документе и усмено предање. Ми то насљеђе настављамо, али сада кроз технологију која омогућава да ријеч, глас и поглед остану заувијек. То је први пут да српски народ ствара архиву која има моћ глобално доступне емоције и истине у исто вријеме – истакао је Бојић.

Сва свједочанства се чувају у централном дигиталном архиву Меморијалног центра Републике Српске. То је технолошки и архивски систем који обједињује видео-свједочанства, документа, форензичке налазе, фотографије и научне изворе.

– На тај начин стварамо националну базу памћења, доступну истраживачима, студентима, институцијама, свим људима и свим будућим генерацијама. Аудиовизуелна свједочанства су посебно важна јер повезују све елементе: чињеницу, емоцију, доказ и човјека. Када гледате лице свједока и чујете његов глас, разумијете историју на нивоу који ниједна књига не може сама да постигне. Књиге и научни радови остају темељ – они дају оквир, а ми додајемо димензију живота. Заједно чине цјелину која се не може оспорити – наводи Бојић.

Истиче да почетком сљедеће године планирају и јавно доступну дигиталну платформу кроз коју ће свако моћи да приступи снимљеним свједочењима и документима, те у ширем стратешком циљу изградњу мултимедијалног музеја посвећеног стварању Републике Српске.

Код прикупљања исповијести страдалих Срба, како каже Бојић, највише погађа тренутак у којем човјек, први пут послије деценија ћутања, изговори оно што га тишти.

– То није само разговор, то је чин ослобађања. Када свједок говори пред камером, његов глас и поглед постају историјски документ. Посебно остаје упечатљиво што људи не траже освету. Они траже да њихова истина не нестане. У том тренутку осјећате да свако свједочење није само лична исповијест, већ чин одговорности према цијелом народу и да смо сви заједно дио националне мисије и ствараоци једног новог историјског процеса – каже Бојић.

Директор Центра наводи да су страдања Срба била свеобухватна и систематска – од западне Славоније, Лике и Крајине, преко централне Босне, Посавине и Подриња, до Косова и Метохије – исти образац: прогон цивила, уништавање идентитета српског народа, брисање трагова. Најмонструознији су злочини над заробљеним војницима, женама и старцима, тамо гдје није било војске, гдје није било борбе, него само намјере да се народ избрише.

– Ово је процес који не може имати рок трајања. Процјењујемо да ће прва фаза прикупљања трајати између пет и седам година, али то је само почетак. Формирали смо студијске центре широм Републике Српске, а у складу са продукционим ресурсима снимамо и у дијаспори, јер многи свједоци живе ван земље. Вријеме нас притиска јер свједоци биолошки нестају, али истина не застарјева. Свако свједочење које забиљежимо спасава један глас од нестанка. Наш циљ није да бројимо свједочења, него да створимо институционални систем и начин памћења и сјећања који ће трајати и након нас, и који ће бити разумљив будућим генерацијама и свима широм свијета. Зато ће свједочанства бити преведена на што више страних језика, чиме ће српски народ можда по први пут имати глобално доступан аргумент о свом страдању.

Он каже и да наилазе на ситуације да о страдалом цивилу или војнику нема ко да прича.

– Да, и то је једна од највећих опасности. Постоје мјеста гдје више нема живих свједока, гдје је остала само земља да памти. Зато сваки дан има тежину и потребу да се активно дјелује. Радимо паралелно: прикупљамо свједочења, али и документа, форензичке налазе, фотографије и архивске доказе. У овој фази приоритет су снимања родитеља погинулих и несталих бораца и цивила, који су углавном у позним животним годинама – каже Бојић.

Он појашњава да људи, када им се приступи с поштовањем, када осјете да их неко заиста слуша, проговоре.

– Камера постаје свједок, али и ослободилац. Људи су схватили да је њихова шутња омогућила другима да говоре у њихово име. Зато данас говоре отворено, достојанствено и смирено. Људи одлазе са снимања с осјећајем да су урадили нешто што су дуговали себи, својој породици и свом народу. То је истински чин памћења. Наравно, постоје и они којима је тешко да пролазе кроз процес ретрауматизације. С дубоким разумијевањем остављамо довољно времена да особа, када год буде спремна, остави и забиљежи своје сјећање – истиче Бојић.

Филм

Бојић каже и да су филмови о страдању нашег народа дио активности Меморијалног центра Републике Српске.

– Кроз документарни филм спајамо чињеницу и емоцију, науку и умјетност. Након филма „Свједок“, који је био посвета др Зорану Станковићу и свим нашим жртвама, радимо на новим пројектима који приказују српско страдање кроз личне приче и доказе.

– Тренутно смо у завршној фази продукције филма „Једини“, о најтежем ратном војном инвалиду Републике Српске, Велинку Трбићу. Филм има моћ да пређе границе, да пренесе истину тамо гдје документи не допиру. То је најдоступнији облик историјског свједочења за савремени свијет – појаснио је Бојић.

Меморандум

Меморијални центар већ је потписао меморандуме о сарадњи са бројним организацијама проистеклим из Одбрамбено-отаџбинског рата, као и са локалним заједницама широм Републике Српске и Србије. Заједнички радимо на прикупљању свједочанстава, документовању страдања и стварању трајне дигиталне архиве српског памћења. То партнерство показује да се истина чува не само у институцијама, него и у заједништву народа и државе.

Извор: Новости

Галерија