Глас Српске: Денис Бојић – У ријечима живих има више истине него у пресудама

Меморијални центар Републике Српске замишљен је као трајна институција која систематски прикупља, чува, научно обрађује и глобално презентује аудио-визуелна свједочанства о страдању српског народа. То је својеврсни живи музеј документовања, истраживања и едукације. Наш циљ је да створимо најобухватнију аудио-визуелну архиву свједочанстава о страдању српског народа, свједочења породица, медицинску и форензичку грађу, војну, политичку и историјску документацију.

Поручио је то у интервјуу за „Глас Српске“ директор Меморијалног центра Републике Српске Денис Бојић.

– Очекујемо да институција у пуној функцији да свој допринос у наредних неколико година, али да процес изградње меморијалне културе почиње већ сада. Дугорочни циљ је изградња мултимедијалног музеја посвећеног стварању Републике Српске – рекао је Бојић.

ГЛАС: Колика је његова тежина данас, знајући колико је живота уткано у темеље Републике Српске?

БОЈИЋ: Тежина Меморијалног центра мјери се бројем изгубљених живота, али и моралном обавезом према онима који су дали све што су имали, своје најмилије, своје тијело, своје године. Република Српска је настала уз огромне жртве и зато култура памћења није питање политике него елементарне националне дужности и правде. Меморијални центар Републике Српске је начин да рехуманизујемо жртву, да она не остане само број у статистици, већ да покажемо да је свака од њих имала име, лице и своју причу. То је био нечији син, отац, брат, мајка или кћерка, човјек са успоменама, надама и животом који је прекинут. Рехуманизацијом враћамо достојанство свакој појединачној жртви и чувамо националну историју коју остављамо нашој дјеци.

ГЛАС: Да ли смо овакву институцију могли имати раније и зашто се баш сада отвара ово поглавље?

БОЈИЋ: Могло је и раније. Али сад имамо институционалну зрелост, стручне ресурсе и политичку вољу да се овај посао изведе систематски и одговорно. Проток времена, међутим, носи озбиљан ризик заборава: свједоци одлазе, документи блиједе, усмена казивања нестају заједно са генерацијом која је носила највећи терет Одбрамбено-отаџбинског рата. Данас смо у стварној трци са временом, настојимо да у што краћем року обавимо што више посла, да забиљежимо што више свједочанстава, докумената и прича. Наш циљ је да свако свједочанство буде пажљиво, стручно и достојанствено забиљежено. У тренутку када смо схватили да је ово посљедњи час да спасимо живу ријеч и сачувамо искуства оних који су створили Републику Српску, постало је јасно да више нема простора за одлагање.

ГЛАС: Колико данас заправо знамо о ономе што се дешавало деведесетих и деценијама раније?

БОЈИЋ: Деценијама смо били више предмет туђих тумачења него субјекти сопствене историје. Меморијални центар Републике Српске је, поред осталих институција Републике Српске, начин да се то промијени, да сами говоримо о свом страдању, на основу чињеница, докумената и свједочанстава. Када прикупите стотине и хиљаде свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника, као и свих оних чије животне судбине свједоче о размјерама српског страдања, добијате дубљи, свеобухватнији и вјеродостојнији увид у историјске околности које су обликовале стварање Републике Српске.

ГЛАС: Нема ништа тежег од причања личне трагедије. Колико је то важно за културу памћења?

БОЈИЋ: То је темељ културе памћења. Нема историје без људи. Када мајка исприча како је изгубила сина, то није политички акт, то је истина која разоружава и најхладнијег слушаоца ма које националности био. Њихова храброст да подијеле бол омогућава нама да се као друштво изградимо национално зрелијим и хуманијим. Свако испричано свједочанство је чин побједе над заборавом.

ГЛАС: Колико поглед, ријеч и суза опомињу?

БОЈИЋ: Опомињу више него било који документ. Жива ријеч постаје морални оријентир. У сваком погледу у свједочанствима преживјелих има више истине него у хиљадама страница пресуда и анализа. Када чујете човјека који је изгубио све, а ипак говори достојанствено, који говори о цијени која је плаћена за нашу могућност да живимо у слободи, схватите колико је важно његовати културу памћења.

ГЛАС: Да ли имамо превише неиспричаних прича и може ли Меморијални центар то промијенити?

БОЈИЋ: Имамо више неиспричаних прича него испричаних. То је наш највећи дуг према страдалима. Српски народ је у ратовима деведесетих година изгубио више од 50.000 људи, погинулих и несталих цивила и војника. Иза сваког од тих бројева стоји један живот, једно лице, једна породична историја. Међутим, огроман број личних прича, било херојских, било трагичних, било тихих и свакодневних, остао је незабиљежен. Те судбине су деценијама биле потиснуте на маргине јавног памћења, а самим тим и недоступне генерацијама које долазе. По први пут у нашој историји имамо прилику да се тим људима одужимо на најдостојанственији могући начин, тако што ћемо забиљежити њихове приче, рехуманизовати сваку жртву, вратити име, лик и смисао човјеку који је некада постојао, волио, радио, сањао и страдао. У ранијим периодима наше историје то није било могуће урадити, недостајале су институције, организованост, технологија, понекад и политичка воља, а понекад и свијест о томе колико је важно очувати живу ријеч. Данас, уз развој технологије, модерних дигиталних архива, аудио-визуелних техника снимања и могућност да се велики корпус грађе систематски обради, коначно имамо и средства и мотив да овај посао урадимо како треба. Сада имамо институцију, Меморијални центар Републике Српске, која стоји иза тог процеса, стручне сараднике који могу методолошки водити прикупљање свједочанстава и што је најважније, имамо јасно дефинисану свијест да се оваква прилика више никада неће поновити. Напомињем, вријеме није наш савезник, у трци смо с њим. Свака година која прође значи мање живих свједока, мање могућности да се чује аутентичан глас оних који су стварали Републику Српску.

ГЛАС: Може ли, причајући своју страну приче, Српска да скине етикете које су јој стављене?

БОЈИЋ: Може, али само ако говоримо истином и документима. Свједочења оних који су преживјели страдање и оних који су некога изгубили у рату најјачи су докази. Ми не желимо туђе етикете, него право на историјску истину. Када ваш глас постане институционализован, више нико не може причати о вама без вас.

ГЛАС: Послије премијере „Свједока“ рекли сте да сте поносни што сте припадник српског народа и да филм представља тестамент. Да ли је то и суштина Центра?

БОЈИЋ: Да. „Свједок“ је био покушај да се очува живо свједочанство човјека који је читав живот провео у одбрани истине о српском страдању, те да се кроз његов рад, рад доктора Станковића, да могућност свима који су своје најмилије препознавали изнад масовних гробница да оставе свој глас и сјећање. Управо та идеја да оставимо трајан запис суштина је и Меморијалног центра. Када кажем да сам поносан, мислим на част да стојим уз свој народ и честите људе који су бранили голи живот и српски народ у цјелини.

ГЛАС: Шта је из филма „Дјеца“ на Вас оставило најјачи печат?

БОЈИЋ: Сусрет са родитељима који су изгубили троје дјеце, а ипак су нас дочекали усправни. То је нешто што човјека промијени заувијек. Та тишина између два уздаха, поглед који говори више од ријечи, спремност да се подијели највећи бол, то је нешто што носим као личну и професионалну обавезу. Да њихова прича не буде заборављена. И није.

Једноставна порука

ГЛАС: Шта бисте поручили грађанима Републике Српске, посебно онима који су изгубили најмилије?

БОЈИЋ: Порука је једноставна: нисте сами. Република Српска постоји и због вас и због оних који су у њене темеље уградили свој живот. Меморијални центар Републике Српске је наш заједнички дом сјећања и поштовања. Обећавамо да ће ваше приче бити записане, сачуване и пренесене генерацијама које долазе. То је наш завјет и наша дужност.

Извор: Глас Српске