Терористички напади и отмице на Косову и Метохији

Након потписивања Дејтонског мировног споразума, уз директни утицај Запада, активирало се кризно стање у Србији на подручју Аутономне покрајине Косова и Метохије. Албанска терористичка дјелатност на овом подручју интензивирана је током 1996. и 1997. године, међутим криза је свој врхунац достигла почетком марта 1998. године. За три године забиљежено је 1845 оружаних напада албанских терористичких група. У 1075 напада циљ су били припадници МУП-а Републике Србије, док је 745 напада је усмјерено на грађане и њихове стамбене и пословне објекте, а 25 напада на насеља или објекте у којима су живјела избјегла лица. Убијена су 122 полицајца и 242 цивила, а рањено је 426 полицајаца и 179 цивила.

Ликвидирање терористичке групе у Дреници

У марту 1998. године терористички напади интензивирани на подручју Ђаковице, Дечана и Пећи. Дана 2. марта извршено је десет напада на српске куће на подручју Клине и Ђаковице, а у Приштини, Подујеву и Вучитрну одржане су велике албанске демонстрације на које је полиција одговорила воденим топовима и сузавцем и тако растјерала окупљене. У тим сукобима је повријеђено 45 демонстраната. Коначно, 6. марта се догодио Сукоб који означио дефинитивни почетак отвореног рата између државе и побуњеника на подручју АП КиМ.

Након што су су на подручју Србице – у рејону села Лауша, убијена два полицајца, док је девет рањено, полицијске снаге су покушале да униште терористичку групу Адема Јашарија, једног од вођа терористичке ОВК у Дреници, који је био одоговран за већину терористичких аката на том простору. У његовом родном селу Доње Преказе након болкаде на полицију је отворена ватра. Поприште битке постала је кућа Адема Јашарија у којој је, том приликом, страдало 58 лица, укључујући и њега самог, а међу убијенима је било жена, дјеце и старијих особа.

Једнострани приступ Запада

Непосредно након ликвидирања групе Јашари, услиједило је отворено реаговање америчке дипломатије, специјални изасланик америчког предсједника за Балкан Роберт Гелбард запријетио је Србији војном интервенцијом. Дакле, било је очигледно да је дошло до знатнијег уплитања међународног фактора у дешавања на Косову и Метохији. За неколико дана услиједио је састанак Контакт групе гдје су сви осим представника Русије подржали увођење рестриктивних мјера према Србији. Касније, 9. маја 1998. године Југославији су враћене санкције, које су „скинуте“ двије године раније.

Убиства

Током 1998. године извршен је велики број сурових убистава Срба на Косову и Метохији. Историчар Ненад Антонијевић наводи случајеве појединих српских жртава: „Дана, 4. маја 1998, албански терористи су ножем из масакрирали Ненада Јаредића, в. д. управника поште у селу Добра Вода, општина Клина, а затим му пуцали у главу. Дечака Далибора Лазаревића су 20. маја извели из дворишта његове куће у селу Будисавци код Клине и усмртили га хицем из ватреног оружја. У селу Кијеву, општина Клина, 24. јуна су убили Радоша Спасића (1945), директора Основне школе „Лаза Лазаревић“ у овом селу.  Цвету Симић (1929) из села Пантина, општина Вучитрн, отели су из њене куће 26. јуна, мучили је и силовали, а затим је, изнемоглу и у бесвесном стању, бацили поред пута Вучитрн-Пантина (7. јула). Њој су тупим предметом нанете повреде у пределу главе, а у пределу врата убодна рана, с видљиим траговима дављења, док су у пределу грудногкоша биле опекотине од ужареног предмета. Од повреда задобијних у заточеништву, преминулаје 19. августа 1998. на ВМА у Београду“.

Антонијевић наводи и случај са почетка јула 1998. године приликом албанских напада на села Оптеруша и и Ретимље код Ораховца. Тада су, измећуосталих извршени масовно силовање двије српкиње и убиство Рајка Николића који је покушао да се супротстави том злочину.  „Албански терористи су потом наредили Рајковом 17-годишњем сину Цветку да донесе бензин, којим су потом полили рањеног Рајка и живог га спалили“.

Угрожавање границе

Осим терористичких напада и злочина у дубини територије 1998. годину одликовао је и велики број угрожавања границе са Албанијом и безбједносних снага СРЈ које су је осигуравале. Побројана су 92 инцидента у којем су углавном диверзантско-терористичке групе из Албаније уз нападе покушавале да илегално пређу границу, унесу оружје итд.

Пошто се сукоб на терену све више распламсавао, на Косову и Метохији је, осим припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије, почела употреба и Војске Југославије, а у првом реду радило се о јединицама из састава Приштинског корпуса Треће армије.

Став међународног фактора остао је и даље углавном пристрасан, па је Савјет безбједности УН 23. септембра 1998. године усвојио Резолуцију 1199, којом је затражено хитно повлачење југословенских/српских снага безбједности са КиМ. Сутрадан, 24. септембра, НАТО је усвојио план „о евентуалном дјеловању Алијансе на Косову“.

Споразум Милошевић – Холбрук

У веома тешким и кризним условима како на терену тако и у дипломатском погледу, и под директном пријетњом бомбардовања 13. октобра постигнут је споразум предсједника СРЈ Слободана Милошевића и специјалног изасланика америчког предсједника за Балкан Ричарда Холбрука. По споразуму и његовој реализацији је дозвољено укључивање америчке авијације у извидничка дејства на простору Косова и Метохије, али и присуство међународних верификатора на терену. Такође југословенске власти су пристале на повлачење војних и полицијских снага тако да је на тлу покрајине могло да остане највише 10.000 полицајаца и највише 15.000 војника. Међутим, долазак „верификатора“ није смирио прилике у јужној српској покрајини, па је само у првих мјесец дана од потписивања споразума изведено 117 терористичких напада на војску, полицију и цивиле. У тим нападима је погинуо један припадник војске Југославије, 11 припадника МУП-а Републике Србије и два цивила.

У ноћи између 13. и 14. децембра 1998. године југословенски граничари на падинама Паштрика у близини Призрена у вишечасовној борби онемогућили су групу од 153 терориста да пређе из Албаније у Југославију. Том приликом је убијен 41 терориста, око 40 је рањено, девет заробљено, а заплијењена је велика количина оружја.

Терористички напад у кафићу Панда у Пећи

Дана 14. децембра у кафићу Панда у Пећи у терористичком нападу сурово  је убијено шест српских дјечака и младића. Тада су убијени: Иван Обрадовић (14 година), Вукота (Вукосав) Гвозденовић (16 година), Светислав Ристић (17 година), Зоран Станојевић (17 година), Драган Трифовић (17 година) и студент Иван Радевић (25 година). Теже су рањени Владимир Лончаревић и власник Мирсад Шабовић, а лакше је био повређен Никола Рајовић. Сахрана убијених младића одржана је  16. децембра 1998. на гробљу у Пећи. Опело служио је патријарх српски Павле уз присуство великог броја људи.

Овај терористочки акт означио је фактички крај било каквих активности на примирју постигнутом на основу споразума Милошевић – Холбрук, а 1999. година донијела је још веће, сукобе, разарања и злочине.

Отмице

На КиМ је извршен велики број отмица Срба, али и лица других националности, тако да су људи кинднаповани из својих домова, са радних мјеста, из средстава саобраћаја, приликом обављања пољопривредних и других радова док је један дио лица отет приликом отоврених напада на градове и села.

Према подацима Савезног министарства за иностране послове СРЈ, у периоду од априла 1998. до јуна 1999. године, на подручју АП Косово и Метохија је отето и нестало 100 Срба, 77 Албанаца и 12 лица других националних припадности. Према подацима Министарства унутрашњих послова Републике Србије, у истом периоду је отето и нестало 14 полицајаца.

У периоду од 10. јуна 1999. до 29. фебруара 2000, албански терористи су на подручју АП КИМ отели укупно 860 лица, од чега 822 цивила 796 Срба и Црногораца, од тог а 152 неиденификована, 37 Албанаца, од тога један неидентификован и 27 грађана осталих националности).

Тијела једног броја лица су идентификована у појединачним и масовним гробницама док се за тијелима многих и данас трага, тј. воде се као нестала лица.