НАТО агресија на СР Југославију

Након великог броја напада и жртава током 1998. године, терористички напади на Косову и Метохији настављени су и на почетку 1999. године. Тако су 2. јануара у Косовској Митровици убијена два Србина, а 8. јануара терористи су убили три полицајца на путу Приштина–Призрен, док је у Старом Тргу отето осам војника.

Случај Рачак

Напади на припаднике МУП Србије на Косову и Метохији су у том периоду били нарочито интензивни на подручју Штимља, због чега су јаке полицијске снаге, уз подршку војске, 15. јануара 1999. године спровеле антитерористичку акцију, када су у атару села Рачак убијена 44 Албанца.

Иако су постојала различита тумачења овог догађаја који су се односили на борбе које су се дешавале тога дана у селу, иако је озбиљна истрага тек требала да се спроведе и по диктату међународних чинилаца, Запад је, прије свега уз глас шефа Косовске верификационе мисије на терену Вилијема Вокера оптужио југословенске снаге безбједности за масакр над недужним цивилима. Тим чином почео је низ притисака и преговора који су се одвијали на дипломатском нивоу. Увелико су се најављивали ваздушни напади НАТО на Србију.

Преговори у Рамбујеу

Двадесетак дана након Рачка у љетњој резиденцији предсједника Француске у Рамбујеу крај Париза 6. фебруара отпочели су преговори између власти Србије и представника Албанаца са КиМ.  Делгација Србије никако није могла да прихвати улазак НАТО трупа у Југославију и то је била највећа препрека да она прихвати понуђени документ и рјешења. Такође албанска страна инсистирала је на децидним механизмима који би јој омогућили отцјепљење од Србије.  Преговори су окончани 23. фебруара без икаквог резултата. У наредним данима интензивирани су дипломатски контакти, па су представници великих сила посјећивали Београд и разговарали са југословенским предсједником Слободаном Милошевићем

Неуспјешан наставак преговора

У Паризу су 15. марта настављени преговори делегација Републике Србије и Албанаца са КиМ. Контакт група међународне заједнице је сутрадан, 16. марта, одбацила све примједбе на приједлог политичког дијела споразума о КиМ које су дошле са стране делегације Србије. Албанска делегација 18. марта потписала понуђени споразум, иако јој није био испуњен захтјев да се јасно наведе да ће коначан статус КиМ бити одређен референдумом. Србија је упорно одбијала да прихвати ултиматум поготово војни анекс споразума, према којем су НАТО снаге имале право да се крећу по територији Србије колико и како желе.

Ултиматум Србији је био „апсолутно неприхватљив“ за једну суверену земљу и као такав дат је како би се српска страна довела у тежак, готово безизлазан, положај и оптужила за некооперативност. Како би показала спремност за преговоре, делегација Србије је потписала Споразум о самоуправи на Космету, који је сама израдила и доставила још на претходним преговорима у Рамбујеу.

Сигнал за нападе

Неуспјех преговора објављен је 19. марта, а ОЕБС је најавио повлачење међународних посматрача  тј. Косовске верификационе мисије. Влада  Савезне републике  Југославије је на основу сазнања о припреми агресије НАТО, 23. марта прогласила непосредну ратну опасност. Истог дана касно увечер генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана дао је одобрење „за предузимање ваздушне операције против Југославије“. Пред свјетском јавношћу НАТО се „оправдавао“ наративом о војној акцији као наводном спријечавању хумнитарне катастрофе на Косову и Метохији. Настојало се све да се стекне утисак, да је до прибјегавање бруталној сили дошло након исцрпљивања свих дипломатских средстава. Овим нападом прекршен је низ међународних прописа од којих је свакако најзначајнија Повеља УН заснована на једнакости свих њених чланица и не одобравању вођења рата. Сила је по њој могла само  да се употријеби једино уз одобрење Савета безбједности које НАТО није имао за овај напад као што нико други није имао право да некажњено нападне једну суверену земљу.

19.41

Операција под називом Савезничка снага (Allied Force) имала је за циљ ваздушне ударе на Савезну Републику Југославију и почела је 24. марта 1999. године у 19.41, када су бомбардовани војни објекти у широј околини Приштине. Неколико сати касније, Влада СРЈ прогласила је „ратно стање јер је отпочела агресија на Савезну Републику Југославију“

Размјере напада

Агресију на Југославију  започело је 16 земаља чланица НАТО, а њима су се након прикључивања НАТО у другој половини априла 1999. године прикључиле Мађарска, Чешка и Пољска. Грчка није дозволила ангажовање својих снага за бомбардовање Југославије, а Луксембург и Исланд немају своју војску. Ваздухопловне снаге НАТО-а за агресију на СРЈ биле су распоређене на територији 12 држава у 59 база. Најбројније снаге распоређене су на територији Италије (59%). Морнаричка (палубна) авијација базирала је на америчком носачу авиона „Ентерпрајз“, носачу хеликоптера „Наса“ и француском носачу авиона „Фош“ распоређеним у Јонском и Јадранском мору.

За 78 дана агресије, авијација НАТО је извршила преко 26.000 летова, од чега борбених 18.168 (70%). Иако је од почетка акције планирано коришћење 464 авиона и око 450 крстарећих ракета, за 78 дана то је изашло на коришћење око 1040 авиона и на испаљивање око 1000 крстарећих ракета. Број дефинисаних објеката као мета за дејство на почетку рата био је око 300 али је повећан је на близу 4000 на крају агресије. Лансирано је око 350.000 касетних бомби – подпројектила „бомбица“; око 50.000 комада (граната) муниције са осиромашеним уранијумом и око 15.000 великих пројектила (невођене и вођене бомбе и ракета), укупне масе око 22.000 тона.

Бомбардовање цивилних циљева

Ваздушни удари у првим данима били су усмјерени на ракетне и радарске системе, телевизијске и радио одашиљаче, положаје војске, војне и полицијске објекте и војне аеродроме. Листа циљева је врло брзо проширена на државне установе и цивилни циљеви у селима и градовима. Проузроковане огромне штете по привреду, саобраћај и свеукупни живот грађана Србије и читаве Југославије. У Београду на мети су се нашли објекти чије рушење није имало никакав војни значај. Погођен је велики број објеката међу којима су били зграда савезног министарства унутрашњих послова и Министарство унутрашњих послова Републике Србије, зграда Минстарства правде, сједиште владајућег СПС-а и више телевизијских и радио станица у Пословном центру Ушће на Новом Београду. У раним јутарњим сатима 22. априла погођена је резиденција предсједника СРЈ у Ужичкој 15. Око 2 сата иза поноћи 23. априла директан погођена је зграда Радио-телевизије Србије / Радио-телевизије Београд у Абердаревој улици, а погинуло је 16 радника. Погођена је и Амбасада НР Кине у којој погинула три кинеска држављанина.

Такође биле су угрожене бројне комуникације, мостови – друмски и жељезнички, од којих већина није имала нарочиту војну сврху, а чије је рушење требало да пошаље симболичке поруке о надмоћности НАТО и да доприносе деморализацији и застрашивању становништва.

Цивилне жртве

Како је бомбародовање одмицало долазило је до све чешћих удара на цивиле и цивилне објекте од стамбених кућа и зграда преко школа, вртића, до болница и вјерских објекте и другог. Тако је у вечерњим сатима 5. априла 1999. године ракетиран центар града Алексинц, када је погинуло 11, а повријеђено више од 50 лица. Нешто иза поноћи 7. априла бомбардован је центар Приштине, а погинуло је 19 лица, међу којима петочлана породица Гаши. Дана 12. априла на мосту преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури, између села Ораовица и Бојишина (код Лесковца), са више пројектила погођен је међународни воз на линији Београд–Солун. Страдало је 15 путника, а разарање је било такво да три тијела никада нису идентификована. У раним поподневним сатима 14. априла ракетирана је избјегличка колона Албанаца недалеко од Терзијског моста у атару села Бистражин, као и на путу кроз Меју (код Ђаковице). Погинуло је 61 лице, док је 36 повријеђено. Сурдулица је бомбардована 27. априла, а погођена је кућа породице Милић, у којој је погинуло девет лица.

Дјеца жртве бомбардовања

Током НАТО агресије и бројна дјеца била су жртве безумних напада на цивилне циљеве. Симбол њиховог страдања постала је мала Милица Ракић, рођена 1996. године, која је убијена у Батајници 17. априла 1999. године.  Прије тога, у Мердару је 11. априла убијена једанаестомјесечна Бојана Тошовић. Погинула је заједно са својим оцем. У Новом Пазару, 31. маја 1999. године, од НАТО бомбе убијено је девет лица, а међу њима су били и двогодишњи Марко Симић и његов отац Владан Симић (30). Жртве НАТО пројектила били су и сестра и брат, Дајана и Стефан Павловић, који су убијени у мјесту Раља. У Приштини је убијена и мала Драгана Димић, у Старом Грацком, од касетне бомбе која је пробила таваницу и пала на њен кревет. Њен отац Синиша носио је њено обезглављено тијело до приштинске болнице. Ово су само подаци о појединим жртвама — невиној дјеци, чији је списак током бомбардовања, нажалост, био много већи.

Од маја мјесеца 1999. године, НАТО агресија на Србију појачана је ударима на њен електроенергетски систем. Гађане су рафинерије, складишта горива, рудници и друга енергетска постројења широм земље. То је такође проузроковало велике штете за привреду и становништво у цјелини.

Одбрана земље и чување људства и технике

Војска Југославије тј. њене снаге РВ и ПВО су организовале и одважно изводиле одбрану земље примјерено могућностима са основним циљем минималних губитака у сопственом људству и ратној техници као и за остварење  реално могућих ефекти борбе против агресора који је уз бројчану надмоћ посједовао и оружја и оруђа нановије генерације. Војска се ослањала на вјештине свога састава па су тако зналачки маскирана сва средства ратне технике, али и аеродроми и други велики војни објекти. Маневар јединица, био је један од организованих начин обмањивања агерсора како би се организованим и смишљеним маневрисањем, успјешно чувале снаге и обезбједили повољни услови за вођење одбране земље од нападача. Такође, прављење макета тј. лажних циљева који су приказивали технику ВЈ имало је веома успјешне резултате. Ове мјере имале су вишеструк резултат у смањивању  губитака у људству и ратној техници. Иако са вишеструко старијим средствима па тако и авионима знатно мањих техничких могућности од нападача пилоти и други припадници РВ и ПВО ступали су у борбу са агресором.

Одважни хероји на небу и земљи

Дана 4. маја 1999. око 12 часова примјећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у околини. Иако је команду да полети добио један од млађих официра. Међутим, потпуковник Миленко Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и умјесто њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29. Убрзо се нашао на небу изнаднад Ваљева, међутим, услијед техничких пробелма на летилици  остао је без радара. Ни то га није омело и Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни смјелим наступањем и чак натера у бејкство али је, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле које он није могао ни примјетит. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. У послијератном периоду Миленко Павловић постао је један од симбола одважности хероја отпора страним нападачина на Србију и Југославију.

Припадници РВ и ПВО у 78 дана рата, у неравноправној борби оборили су агресору 2 авиона (авион F-117A и авион F-16C); 9 беспилотних летилица; 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила. Наведена техника је погођена у ваздушном простору СРЈ, па су њени остаци пали на територију Југославије и тако за њено обарање постоје проверљиви материјални докази. Авион Америчког ратног ваздухопловства Локид F-117A Ноћни јастреб са ознакама AF 82 806 HO (база Холоман, Нови Мексико) оборен је 27. марта 1999. године, четвртог дана НАТО бомбардовања, а оборио га је 3. дивизион 250. ракетне ПВО бригаде Војске Југославије, којим је командовао потпуковник Золтан Дани. Авион је погођен из руског ракетног система С-125 Нева. Онеспособљен за даљи лет, авион се срушио у атару сремског села Буђановци код Руме. Био је то велики шок за НАТО команду и све оне који су били увјерени у недодирљивост најновије америчке техологије. У исто вријеме био је то догаћај који имао велики значај за одржавање морала војске и становништва Југославије.

Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО стратегијске групације РВ и ПВО ВЈ оштетиле су или обориле још и значајан број летилица и ракета нападача. Појеидни извори наводе 36 авиона и 2 хеликоптера чији остаци нису пронађени на простору СР Југославије.

Копнени напади на Косову и Метохији: Кошаре и Паштрик

Поред опсежних ваздушних напада, припадници Војске Југославије одлучно су се супроставили копненој агресији албанских снага подржаних НАТО пактом. Тако је 9. априла 1999. године у раним јутарњим сатима почео покушај копненог продора на територију Југославије. Уз снажну артиљеријску подршку, албанске снаге наступајући практично као пјешадија НАТО покушале су да пређу албанско-југословенску границу у рејону карауле Кошаре код Ђаковице. Тада је нападач наишао на заначајан отпор југословенских снага и дошло је до велике битке. Касније су борбе великог интезитета на овом региону потрајале све до завршетка НАТО агресије на СРЈ.  Осим напада терориста и војска Албаније на гранични појасу извршени су значајни удари НАТО авијације.

Због силине ваздушних, али и артиљеријских и пјешадијских удара, борбе око карауле Кошаре и планинских врхова Маја Глава и Раса Кошарес често се називају „паклом Кошара“, а због нарочите пожртвованости југословенски војници који су у њима учествовали са посебном дозом пијатета остаће упамћени као хероји одбране народа и државе. Силовити копнени удари од 26. маја били су усмјерени и на караулу Горожуп у близини Призрена.

С обзиром да је операција „Стрела 1“ („Кошаре“) доживела неуспех, НАТО је са штабом ОВК и албанским снагама, испланирао другу операцију – „Стратела 2“. након 45-дневних тешких и крвавих борби НАТО стратези  су увидјели да стварање мостобрана на правцу у рејону Кошара којим је требало отворити пут за убацивање НАТО снага из Албаније није успјело, прешли су на резервну варијанту – пробој преко планине Паштрика. Како би помогао продор албанских терориста према Призрену, НАТО је 24 пута употребио стратегијску авијацију остављајући праву пустош на падинама Паштрика.

Крај агресије и Кумановски споразум

У агресији на СР Југославију погинуло је око 2.500 цивила и војника. Нанесена су јој огромна материјална и инфраструктурна разарања, али копнено наступање снага непријатеља је заустављено. Под пријетњом нових бомбардовања и уз велике дипоматске притиске, након 78 дана завршена су борбне дејства. Наиме, у Куманову у Македонији је 9. јуна потписан Војно-технички споразум између Међународних безбједносних снага и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије, чиме су прекинута непријатељства између НАТО-а и СРЈ, а српске снаге безбједности су се обавезале на повлачење са Косова и Метохије.

Кумановским споразумом су успостављене Копнена зона безбедности у ширини од пет километара, „која се простире иза граница покрајине Косово према остатку територије Савезне Републике Југославије“, и Ваздушна зона безбедности широка 25 километара. Такође, међуна родне снаге су се обавезале да ће у потпуности разоружати ОВК.

Резолуција 1244 СБУН

Савјет безбједности УН усвојио је  10. јуна 1999. године на основу Кумановског споразума Резолуцију 1244, којом је уведена међународна управа на Косову и Метохији. Паралелно са повлачењем српске војске и полиције, на територију јужне србијанске покрајине, почевши од 12. јуна, ступали су припадници међународних Косовских снага КФОР (Kosovo Force – KFOR). Посљедњи војник одбране напустио је територију АП КиМ 20. јуна, а одлуком Савезне скупштине Југославије од 26. јуна укинуто је ратно стање. Међутим, страдање Срба на Косову и Метохији настављено је новим интезитетом и брутлношћу које су носиле албанске формације које су преузимале територију. Иако се у резолуцији наводило да ће одређеном броју српског особља бити дозвољено да се врате и да одржавају присуство на српским историјским локалитетима и административним прелазима то се није остварило.