Оснивање Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини

Први вишестраначки избори у Социјаистичкој Републици БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. Бирачи су гласали за чланове Предсједништва републике, посланике у оба Вијећа скупштине, одборнике за 109 општинских скупштина и Скупштину града Сарајева.

Новоосноване националне странке су убједљиво побиједиле освојивши 84% мандата у Скупштини. СДА је освојила 86 мандата, СДС 72, ХДЗ 44, док је осталих седам парламентарних странака имало 34 посланика.

Већ на првим сједницама Скупштине дошло је до неслагања међу владајућом коалицијом. Питање политичког распада СФРЈ све се озбиљније постављало, а странке су око тога имале дијаметрално различите ставове.

СДА и ХДЗ су све јасније и јавније протоком времена заступале ставове да се усвоји декларација о суверености и недјељивости Босне и Херцеговине.

Алија Изетбеговић је пријетио да би због „суверене Босне жртвовао мир“, док је Радован Караџић сматрао да је за српски народ очување суверенитета Југославије првенствени циљ.

Политичка криза и наговјештај грађанског рата

После једногодишње политичке кризе, прекретна сједнице парламента БиХ одржане су октобра 1991. године када је јасно наговијештена могућност грађанског рата. Повод за сукоб био је Меморандум СДА о суверености Босне и Херцеговине.

На нелегално настављеној сједници Скупштине Босне и Херцеговине, без присуства 72 посланика СДС-а и једног посланика СПО-а, а којом је предсједавао потпредсједник Мариофил Љубић, усвојени су Платформа Предсједништва БиХ, Меморандум СДА о суверености БиХ, Писмо о намјерама и расписан је Референдум о суверености БиХ.

Такође на скупштинском засиједању одлучено је да се регрути и резервисти више не упућују у ЈНА и извршена је мобилизација резервног састава МУП-а.

СДС, је као одговор на практично једнострано проглашење сецесије БиХ од стране СДА и ХДЗ-а, упутила проглас српском народу, грађанима БиХ и Југославије поводом посљедњег засједања Скупштине БиХ на којем су у ноћи између 14. и 15. октобра 1991. године СДА и ХДЗ донијеле Меморандум о суверености БиХ, чиме су покушале да изврше државни удар.

Оснивање органа и Републике српског народа БиХ

Као одговор на константне покушаје прегласавања представника српског народа од стране представника друга два народа, као одговор на непоштовање уставног механизма за заштиту националне равноправности и на крају као одговор на усвајање поменутог Меморандума, 24. октобра 1991. године основана је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

У њој су били изабрани представници српског народа из републичког парламента. За предсједника Скупштине изабран је Момчило Крајишник, за потпредсједника др Милован Милановић из Бање Луке и Бранко Симић из Мостара, а за секретара Скупштине Милош Савић.

Тада је донесена Одлука о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Поменуту одлуку пратила је Одлука о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави Југославији, коју је требало потврдити на плебисциту који је на истој сједници расписан Одлуком о расписивању и провођењу плебисцита српског народа у Босни и Херцеговини.

Декларација Скупштине српског народа

Завршни документ са ове прве сједнице била је Декларација Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини.

У њеној преамбули је речено:

„Постојећи уставно-правни поредак је увелико нарушен у Југославији и у Босни и Херцеговини. Угрожена су права и битни интереси српског народа у Босни и Херцеговини. Већ дуго траје завјера да се српски народ, као конститутивни народ у Босни и Херцеговини, сведе на националну мањину. Пошто је српски народ поучен трагичним искуствима у овом вијеку, поготово геноцидом извршеним над њим, пошто пријети опасност од нових и сличних трагичних догађаја, установљена је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“.

Први члан Декларације је гласио:

„Српски народ је историјски и државотворан народ и равноправан је са свим таквим народима. Српски народ има дугу традицију демократије, он поштује и уважава посебности и интересе других народа и држава, али тражи да и они уважавају интересе и посебности српског народа и државе у којој живи“.