Мартовски погром српског становништва на Косову и Метохији

Мартовски погром српског становништва на Косову и Метохији 2004. године био је други велики талас злочина, или кулминација злочина који су извршени од стране Албанаца над Србима након престанка НАТО бомбардовања СР Југославије и доласка међународних снага од јуна 1999. године. Током љетних дана 1999. године почињен је велики број злочина над Србима.

Злочини над Србима на Косову и Метохији у периоду 1999 – 2004. године

У љето 1999. године забележена је драстична ескалација злочина. Безбједносни вакум након бомбардовања и доласка међународних снага албанске формације искористиле су за обрачун са Србима.

Убиство монаха Харитона и смрт 14 жетелаца

У општини Призрен убијен је монах Харитон Лукић из Манастира Светих Архангела. Он је задњи пут виђен 14. јуна 1999. године. Његово обезглављено тијело пронађено је у децембру те године од стране припадника КФОР-а. На тијелу су били видљиви многобројни трагови мучења и скрнављења.

У мјесту Старо Грацко у општини Липљан, 23. јула 1999. године, убијено је четрнаест Срба који су ухваћени приликом љетних радова у пољопривреди.

Српска православна црква и народ чувају успомену на мученика Харитона и XIV српских жетелаца.

Терористички напад на аутобус и друга убиства

Многобројни злочини настављени су и у наредним годинама. Аутобус „Ниш – експрес“, дана 14. фебруара 2001. године, дигнут је у ваздух подметнутим експлозивом. Смртно је страдало најмање девет Срба, теже је рањено десетеро, а лакше њих 33, који су се затекли на овој аутобуској линији којом су се превозили од Ниша ка централном Косову и Метохији.

Ноћу 4. јуна 2003. године, у Церској улици у мјесту Обилић, убијени су чланови породице Столић: Радмила (78), Слободан (79) и Љубинко (50).

У мјесту Горждевац код Пећи, приликом купања у ријеци Пећкој Бистрици, убијени су тинејџери Пантелија Дакић и Иван Јововић, док је рањено четворо дјеце.

Наредне 2004. године, 9. фебруара, у близини Липљана убијени су Златомир Костић и Милијана Марковић.

У периоду од почетка сукоба и злочина до марта 2004. године убијено је или отето више од 2.500 лица српске националности или других неалбанаца, а протјерано је приближно око 250.000 људи.

Мартовски догађаји који су претходили погрому

Србин Јовица Ивић, осамнаестогодишњи ученик средње медицинске школе, рањен је 15. марта 2004. године увече, пуцњавом из ватреног оружја са пригушивачем од стране двојице Албанаца из возила на магистралном путу Приштина–Скопље.

Недуго након овог инцидента, Срби из Чаглавице и Грачанице почели су окупљања и блокаду саобраћајница. Дошло је и до инцидената са Албанцима који су се нашли на саобраћајницама или су покушали да пробију блокаде. Сутрадан је у Грачаници одржан протест више хиљада Срба са централног Косова.

Тога истог дана, 16. марта, тројица дјечака из села Чабар из општине Зубин Поток удавили су се у ријеци Ибар, док је четврти дјечак успио да се домогне обале. Веома брзо, од стране албанских медија, пласирана је вијест да су за смрт дјечака криви Срби, који су их, како је навео дјечак, са псима натјерали у ријеку.

И поред недостатка конкретних доказа, као и апела међународних чинилаца из УМНИК-а да се не шире непотврђене информације које су на емотивно осјетљивој трагедији изазивале антисрпску хистерију, антисрпско расположење преко медија и јавности веома брзо је ескалирало у рушилачку и убиствену акцију великог броја починилаца.

Команда НАТО одбила је приједлог органа државне заједнице Србије и Црне Горе да припадници њене војске, поштујући резолуцију 1244 и војнотехнички споразум у Куманову, помогну међународним снагама КФОР и УМНИК-а у заштити Срба и других грађана од масовних злочина.

Погром 17. марта 2004. у Косовској Митровици

Организовани сукоби и инциденти почели су тога дана прво у урбаном центру са највећим бројем Срба, у Косовској Митровици. Из јужног дијела града, који су контролисали Албанци, покренут је низ напада на сјеверни српски дио града. Жаришне тачке били су мост на Ибру и градске четврти које су били на рубовима или у етнички измјешаним дијеловима града.

Убрзо је након физичких сукоба на прелазима забележено и дјеловање ватреног оружја у рејону насеља „Три солитера“. То је проузроковало још веће сукобе који су се ширили. Испоставило се да су напади екстремних Албанаца на сјеверни дио Косовске Митровице били почетак велике синхронизоване кампање напада широм Косова и Метохије.

Наредних дана на подручје сјеверног дијела града изведено је чак и неколико напада артиљеријским пројектилима. Увече, 18. марта око 23 часа, гранатирана је околина болнице, сутрадан је на сјеверни дио града испаљено још неколико граната из лаког наоружања, а након тога следећег дана и дјеловање тромблона.

Осим сукоба, Србе је веома узнемирила вијест да је првог дана немира, 17. марта, запаљена црквена кућа у близини храма Светог Саве у јужном дијелу града. Сам храм је тада одбрањен од стране припадника грчког контигента КФОР-а, али је и он запаљен наредног дана око 18 часова.

Жртве и страдања

У тродневним немирима, од 17. до 19. марта, Срби су, осим у Косовској Митровици, нападнути у великом броју мјеста: Приштина, Чаглавица, Обилић, Косово Поље, Призрен, Липљан, али и у селима у овим општинама: Беривојце, Свињаре, Бресје, Милошево, Кишница, Слатина, Грабац, Бича, Бело Поље и др.

Село Свињаре спаљено је у потпуности (140 српских кућа), а око 360 мјештана је протјерано. У Призрену, у предграђу, у ноћи између 17. и 18. марта спаљено је село Поткаљаја, у којем је живјело стотињак Срба који нису 1999. године напустили град.

У масовним нападима и нередима, линчовањима и паљевинама од стране албанских екстремиста, који су покушале спријечити у одређеном обиму међународне снаге, погинуло је укупно 24 лица, од којих најмање десеторо Срба. Повријеђено је 851 лице, од којих је тешко повређено 22. Међу повријеђенима било је 98 припадника УНМИК полиције и „Косовског заштитног корпуса“ и 55 војника КФОР-а. Такође, према изворима, страдало је и 24 Албанца.

Српске жртве које су убијене током мартовског погрома у Косовској Митровици биле су: Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, у Липљану Ненад Весић, у општини Штрпце у селу Драјковце отац и син Добри и Борко Столић, у Гњилану Слободан Перић, у Косову Пољу Златибор Трајковић, Мирко Лопата и Душанак Петковић, и у општини Призрен Драган Недељковић.

Десетине Срба су повријеђени или претучени. Протјерано их је око 4.000. Њихова имовина је пљачкана и спаљивана. У тродневним немирима учествовао је велики број људи, око 51.000 у 33 појединачна сукоба.

Према изворима Српске православне цркве, тј. Епархије рашко-призренске, уништено је укупно 100 кућа, како насељених тако и празних, и других објеката у власништву Срба. Страдала су и села у којима су били повратници након егзодуса 1999. године. У селу Бело Поље спаљено је свих XX обновљених повратничких домова.

Уништавање црквене имовине и културно-историјског насљеђа

У нападима екстремиста у мартовском погрому срушено је, спаљено или оштећено 35 православних храмова и манастира и десетине гробаља; из гробова су вађене кости, скрнављене и разбациване.

Поред храма Светог Саве у јужном дијелу Косовске Митровице, у Ђаковици је спаљен и сравњен са земљом храм Успења Пресвете Богородице (XVI–XIX вијек) са парохијским домом, а у истом мјесту срушени су звоници храма Свете Тројице, претходно оштећени још 199X. године.

У Призрену је спаљен Саборни храм Богородице Љевишке из XII вијека, храм Христа Спаса из XIV вијека и Саборни храм Светог Великомученика Георгија из XIX вијека, те храмови Свете Недеље, Светог Врача, Светог Пантелејмона и Светог Николе.

Уништене су зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископског двора. Код Призрена је уништен и манастир Светих Архангела, задужбина Цара Душана из XIV вијека. У Приштини је запаљена црква Светог Николе из средњег вијека, обновљена 1830. године.

Након што је КФОР евакуисао монахиње, опаљен и спаљен је манастир Девич код Србице из XV вијека. Албански терористи гађали су минобацачком ватром и манастир Високи Дечани.

У овим и десетинама других напада на црквене објекте уништен је и оштећен велики број икона, фреска, дубореза и иконостаса, као и других предмета од изузетне духовне и културне вриједности. Катастрофалан и највећи ударац нанијет је највриједнијем живопису у Богородици Љевишкој. Исто се дешавало и у другим храмовима у Косовској Митровици, Призрену, Штимљу, Вучитрну, Урошевцу, а најважнији иконостас у Приштини је у потпуности уништен. Уништен је и значајан дио библиотечког фонда књига различитих жанрова које су припадале библиотекама из српске заједнице.

Посљедице:

Разаматрајући посљедице српски историчар Милан Гулић је навео да је Мартовски погром представљао највеће страдање српског народа на Косову и Метохији након успоставе међународне управе, и да је значајно је подстакао даље исељавање Срба из покрајине. Осим тога, успио је да допринесе даљој албанској хомогенизацији, а мјере УНМИК-а чак су доприносиле настојању Албанаца ка једностраном истрајавању на независности. У таквим године други парламентарни избори на Косову под међународном управом приликама одржани су 24. октобра 2004. године.

Погром у памћењу

Српски интелектуалац Живојин Ракочевић је записао:

„Погром је бележио страхом животе 120.000 Срба, Горанаца, Ашканлија, Рома и претворио се у једну од фаталних прекретница наше историје од којих се понекада рачуна време. Њиме је довршен процес гетоизације и деурбанизације Срба. Страх је постао начин живота, а трпљење и чекање слободе једини могући модел опстанка.“

Говорећи о феномену зла у зборнику гдеј је писао преговор о Мартовском погрому, Ракочевић је између осталог написао и:

„Феномен зла на Косову и Метохији је, ма колико изгледао заборављен, мрља и губитак савременог света. Звоно што у Подујеву, близу прелаза, звони у ватри погрома, док младић скаче и руши крст на куполи храма, чују и они Албанци који данас због обесмишљеног живота и несигурности беже на Запад и за собом остављају празне куће, понајвише у Подујеву.“