НАТО бомбардовање Републике Српске

Бомбардовање Републике Српске од стране НАТО-а, операција Намјерна сила“ (енгл. Deliberate Force) представљала највећу војну интервенцију ове алијансе послије Другог свјетског рата у Европи до тада. Касније бомбардовање СРЈ 1999. године преузеће примат. Утицај Запада на разбијање и распад Југославије овим чином ушао је у очигледну фазу отвореног непријатељства, праћену агресивном антисрпском пропагандом.

Претходни напади НАТО-а

НАТО је и прије ове операције више пута војно интервенисао против формација Војске Републике Српске (ВРС) и Српске војске Крајине (СВК). Од фебруара 1994. до августа 1995. изведено је више ваздушних напада у којима су бомбардовани циљеви на земљи, логистички центри и положаји ВРС, као и обарани српски ваздухоплови. Тежиште тих акција било је у источном дијелу Републике Српске, око Сарајева, Горажда и других мјеста, а мета напада био је и аеродром Удбина у РСК. Српски авиони обарани су и у близини Бањалуке.

Повод

Као непосредни повод за операцију отвореног и константног бомбардовања наведен је догађај познат као „Маркале 2“ (28. август 1995), када је у експлозији на сарајевској пијаци погинуло више десетина цивила. Иако одговорност за тај догађај никада није недвосмислено утврђена, српске снаге су одмах оптужене, извршен је нови талас медијске сатанизације Срба, и бомбардовање је уследило без одлагања.

Трајање и резултати операције

Операција „Намјерна сила“трајала је од 30. августа до 14. септембра 1995. године, а спроведена је као отворена подршка муслиманско-хрватским снагама у завршници рата. У њу је било укључено преко 5.000 војника НАТО-а из 15 држава и више од 400 летјелица, укључујући 222 борбена авиона.

Током операције, авијација НАТО земаља је извршила више од 3.500 летова, а дејствовале су и Снаге за брзо дејство УН са положаја на планини Игман. Коришћене су и крстареће ракете „Томахавк“, које су испаљиване са ратних бродова НАТО снага из Јадранског мора. Био је то неправедан рат, агресија најмоћнијег војног савеза у историји, на највишем технолошком нивоу, против једне мале државе и народа. Међутим, Војска Републике Српске, са својим скромним потенцијалима у противваздушној борби, није се предавала и успјела је да обори неколико непријатељских летјелица.

Послије двоседмичног бомбардовања, НАТО је, због лоших временских услова, али и због испуњења циљева и обећања војног и цивилног руководства да ће повући тешку артиљерију из непосредне близине Сарајева, што је и остварено, обуставио операцију. Српска страна је, осим губитака у војним потенцијалима и средствима, као и у цивилним објектима, претрпјела и људске жртве. Убијено је најмање 47 војника ВРС, пет припадника радне обавезе и седам цивила, док је директним дејствима рањено преко 120 војника и цивила.

Посљедице бомбардовања

Поред директних разарања и људских жртава, како војних тако и цивилних, напад је имао озбиљне посљедице. Бомбардовање је представљало директну војну помоћ муслиманско-хрватским снагама које су потом покренуле офанзиву у западним дијеловима Републике Српске, што је довело до губитка великог дијела територије под српском контролом и масовног прогона српског становништва. Напади су извршени само мјесец дана након што је Хрватска уз помоћ и одобравање Запада протјерала преко 150.000 Срба са своје територије и уништила РСК.

Једна од дугорочних посљедица јесте и угрожавање здравља становништва, јер је у НАТО нападима употребљавана муниција са осиромашеним уранијумом, која је имала дуготрајне и високоштетне ефекте по здравље људи. То је био драстичан примјер кршења међународних конвенција о забрањеним типовима оружја.