Serbian Times: ЧИКАГО ПЛАКАО И СЕЋАО СЕ ЗЛОЧИНА. Премијера филма „Свједок“ открила нову димензију страдања Срба која је до сада гурaна под тепих!

Синоћ је у Чикагу одржана америчка премијера филма „Свједок“ редитеља Дениса Бојића, потресног свједочанства о страдањима српског народа у грађанским ратовима на просторима Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине.

Документарац, који обилује потресним сценама и исповијестима, снимљен је у продукцији Радио-телевизије Републике Српске, а његово приказивање у САД омогућили су Министарство културе и Министарство за европске интеграције Републике Српске, те Канцеларија РС у Вашингтону. Премијери су, поред аутора филма, присуствовали генерални конзули Босне и Херцеговине и Србије, Тања Телић и Марко Николић, те шеф Канцеларије РС у америчкој престоници, госпођа Дрина Рајић.

Филм као посвета

Тросатна епопеја, чија је припрема и снимање трајало цијелу деценију, уједно је и посвета др Зорану Станковићу, патологу и бившем министру одбране и здравља Републике Србије, човјеку који је 1990-их година са својим тимом урадио више од 8.000 обдукција на просторима Балкана, почев од рата у Словенији, а закључно са НАТО бомбардовањем Србије.

Филм је подијељен у неколико тематских цјелина, које носе имена српских стратишта (Мркоњић Град, Шековићи, Госпић, Босански Брод, Зворник, Глођанско брдо, Јелачићи, Кравица, Скелани…), а камера прво прати доктора Станковића, који на личну иницијативу почиње да прати крваве трагове злочина, покушавајући да у често немогућим околностима идентификује страдале, успут откривајући сву бестијалност и суровост злочинаца, да би касније његова документација послужила као доказни материјал пред Хашким трибуналом.

Потресна свједочанства

Паралелно са архивским снимцима и документацијом, аутори филма нас упознају са личним и породичним трагедијама, пред камеру изводећи свједоке и породице жртава, које се тридесет и више година касније присјећају онога што су доживјели и преживјели, са освртом на посљедице и трауме које су ратни догађаји изазвали у њиховим животима.

„Свједок“ је свједочанство које попуњава рупе у колективном памћењу, али уједно и отвара врата будућег суживота на просторима бивше Југославије, који има перспективу само ако истина о ратовима 1990-их буде пуна и комплетна, и ако се са њом суоче сви учесници и сви народи који су у њима учествовали.

Хумана порука филма произилази и из личне и професионалне приче доктора Зорана Станковића, који на страдалнике није гледао кроз призму њихове националне и вјерске припадности, већ искључиво као човјек и љекар.

Отуд је и посљедњи сегмент „Свједока“, у коме породице жртава које је идентификовао Зоран Станковић долазе у београдску Алеју великана, гдје му постхумно одају почаст, остављајући по једну ружу на његовом одру, свакако најбољи епилог који је могла да добије ова тешка, али окрепљујућа, хуманистичка филмска прича.

Суза и аплаузи

Публика, у којој је било и много оних чије су породице страдале у сукобима 1990-их, са сузама и аплаузима испратила је крај овог остварења, као и обраћање редитеља Дениса Бојића.

У изјави коју је ексклузивно за Serbian Times дао одмах након премијере, Бојић истиче да му је мотив да сними овај филм био да сачува и представи истину о страдању Срба, која је протеклих деценија често била сакривена и заглушена пропагандом.

– Потрудили смо се да у овом филму прикажемо и чињенице и емоције, јер чињенице без емоција често не наилазе на значајнији одјек. С друге стране, саме емоције без чињеница немају довољну тежину. Чињенице нам је оставио доктор Станковић, емоције смо добили из потресних свједочења. Надам се да ће та синтеза омогућити да овај филм надживи нас и остане за вијек, а судећи по реакцијама људи, чини ми се да смо урадили добру ствар. Није било лако довести све ове људе пред камере, али нам је осјећај да радимо нешто за српски народ и његову историју дао снаге да истрајемо. И морам да додам да је мој додатни мотив била жеља да испричам причу о доктору Зорану Станковићу, који је, на жалост, преминуо неколико дана прије почетка снимања филма.

„Свједок“ без кључног свједока, али на његовој мисији

Наш саговорник истиче да је смрт др Станковића овај филм одвела у неочекиваном правцу.

– Првобитна идеја је била да са доктором Станковићем заједно прођемо кроз сва поменута стратишта и масовне гробнице, а онда смо морали да све мијењамо у ходу и руководимо се оним што нам је оставио, да бисмо пронашли учеснике догађаја који би свједочили умјесто њега. И да их на крају све доведемо на његов одар, да му одају почаст коју је заслужио као једна од најзначајнијих личности новије српске историје.

Српско страдање је остало у сјенци страдања других народа у протеклим ратовима, што Бојић сматра ускраћивањем људских права једног цијелог народа:

– Нама је ускраћено право на истину, на историју, ускраћено нам је право да будемо легитимне жртве, ускраћено нам је право да представимо нашу причу на глобалном нивоу. И баш због свих тих негирања, притисака и околности у међународној јавности, некако смо и ми као народ почели да мислимо да се то подразумијева и да то више никог не занима, те да треба гледати напријед и не освртати се. Ја сматрам да је, да бисмо планирали будућност, неопходно да стојимо на чврстом темељу, а то је наша прошлост — то су ова страдања за која свијет у највећој мјери није чуо.

Зато се и налазимо овдје, међу нашом дијаспором, међу којом је и вечерас највећи број оних који су избјегли у Америку управо због онога што им се дешавало у рату — гдје су мучени, убијани, отјерани. Рат је саставни дио наших живота и његов заборав нас неће одвести нигдје, између осталог и зато што све наше комшије на Балкану и даље инсистирају на свом статусу жртве. Ми не смијемо ћутати већ морамо инсистирати на реципроцитету и признавању наших жртава — и међу тим комшијама, али и на интернационалном нивоу, у што више земаља које одлучују о свјетским токовима. Не тражимо ништа што није наше и за шта немамо доказе.

Он сматра да, иако је прошло 30 година од завршетка рата, није касно да се истина пласира и добије признање.

– Никад није касно, само је потребан велики и напоран рад чији резултати неће доћи одмах. Неки народи, попут Јермена, успјели су да сто година касније добију признање злочина почињених над њима у Турској, усвојеним декларацијама у више европских и свјетских парламената.

Једна платформа за све жртве и злочине

Послије овог филма, мој тим и ја смо наставили са радом на платформи о страдањима српског народа на свим просторима бивше СФРЈ, на којој ће сви заинтересовани моћи да нађу све информације, доказе, свједочанства и изјаве на српском и енглеском језику. Сматрамо да би то могао да буде велики допринос томе да се српске жртве признају и ван Србије. Наравно, да би се то десило, на томе треба сви да радимо и помогнемо да истина допре до што већег броја људи. Не треба да заборавимо и нашу дјецу, сљедећу генерацију, којој треба да пренесемо сва сазнања о нашој трагедији и трагедијама.

Генерални конзул Босне и Херцеговине Тања Телић крај филма је дочекала са јаким емоцијама и у сузама.

– Мислим да смо сви вечерас под набојем, а послије ових тешких сцена моја прва емоција је осјећај неправде, јер овај филм говори о злочинима над српским народом који су свјетској јавности апсолутно непознати. Сцене из Хашког трибунала које откривају да докази о тим страдањима никада нису озбиљно схваћени и анализирани само појачавају тај утисак.
Све честитке редитељу, екипи филма и Влади Републике Српске која је стала иза овог пројекта. Надам се и сматрам да је важно да филм и ова потресна свједочанства види што више наших људи, али и припадника других народа широм свијета.

Хуманистичка димензија

И поред тешких сцена и потресних свједочења, она сматра да филм носи хуманистичку димензију.

– Тешко је опростити и заборавити неке од ових сурових злочина, поготово из перспективе чланова породица, али православна вјера нас учи да своју дјецу не мотивишемо злом, већ поуком да увијек разликују људе од монструма и са овима првима успостављају добре односе, ком год народу припадали. То је оно што је, по мом мишљењу, и порука овог филма, који широко отвара врата за суживот на балканским просторима, али уз прихватање злочина и жртава свих страна у сукобу који је иза нас.

Конзул Телић се осврнула и на чињеницу да је велики број посјетилаца премијере избјегао управо са простора на којима су се дешавала у филму описана страдања.

– Управо сам разговарала са човјеком из околине Братунца, чијих је 11 чланова породице страдало током рата, и то је било врло потресно — тешко је било задржати сузе. Мислим да је веома важно да што више наших људи из дијаспоре погледа овај документарац, да се увјере да истина није заборављена и да никад није касно да се она јавно прикаже. Колико год је тешко гледати ове сцене, толико је и важно да се оне не забораве, нарочито због наше дјеце и будућности.

Култура сјећања и некултура заборава

О томе говоре и посљедње ријечи господина Станковића, у којима он истиче важност културе сјећања која је код нас често у другом плану, као и недостатак јасно изграђених националних циљева, које неки други, за разлику од нас, имају, а који су веома важни за идентитет и перспективу једног народа. Зато нам је потребно још више филмова какав је овај који смо вечерас видјели.

О значају културе сјећања говорио је и конзул Републике Србије у Чикагу, Марко Николић:

– То је узрок нашег страдања и нашег крста. Данас је Крстовдан и у том контексту је добар дан за приказивање оваквог филма. Одазив, на жалост, није велики, што такође можемо приписати недостатку културе сјећања и нашој свијести о страдањима нашег народа, која се континуирано понављају кроз историју као посљедица нашег брзог заборава и одсуства изградње заједнице на неким темељним вриједностима. Надам се да је ово једно добро подсјећање и опомена да, без обзира на све разлике, постоје ствари око којих морамо сви да се окупимо – рекао је Николић, па додао:

– Једино истина може бити темељ помирења, тако да смо сви дужни и позвани да је свједочимо у једној дијалошкој атмосфери, али она не смије да се запостави и релативизује. У том смислу, сматрам да је свака промоција истине помиритељска. Нико нема монопол на њу, али би требао да предочи и доказе за њу.

Текст/Фото: Антоније Ковачевић

Извор: Serbian Times

Галерија