Злочини над Србима у Брадини и другим мјестима општине Коњиц

Коњиц је стратешки веома важно мјесто на размеђу Херцеговине и Босне, на комуникацији између Сарајева и Мостара. У Другом свјетском рату за вријеме Геноцида над Србима у НДХ српско становништво Коњица претрпјело је значајне губитке.

Муслимани су, у овој општини која је по попису из 1992. године имала 43.878 становника, били већина са око 23.815 или нешто више од 54% становништва. Хрвата је било 11.513 (26,2%), док су Срби са око 6.620 пописаних чинили 15,1% популације, остало су у малим процентима били Југословени или они који су се другачије изјашњавали. Доласком оружаних формација из Хрватске половином априла, дјеловањем муслиманских паравојних формација, као и ескалацијом унутрашњих антагонизама и инцидената, Коњиц за Србе постаје веома несигурно мјесто за живот. Један дио њих покушава да се у другој половини априла склони у своја околна села како би се заштитио, а та српска села су почетком ратних дејстава нападана, паљена и уништавана, имовина је пљачкана, а куће, цркве и споменици културе су рушени.

Први напади на Србе

Напади на српска мјеста у општини Коњиц од стране хрватско-муслиманских формација почели су половином маја 1992. године. Село Блаце нападнуто је 15. маја 1992. године. Напад је био усмјерен против цивилног српског становништва, те је приликом напада вршено убијање, пљачкање, паљење објеката и протјеривање. Након напада становништво које није побијено побјегло је, а у селу су остали само немоћни који нису били у стању да бјеже. Жртве су биле претежно старије животне доби, али је међу њима било и дјеце. У овом и још једном каснијем нападу убијено је укупно шеснаест лица српске националности.

Злочини у Брадини

Након што су 20. и 21. маја 1992. године извршени напади на српска села Бјеловчина и Доње Село, 25. маја 1992. године нападнута су српска насеља на подручју Брадине. Напад су извршили припадници Територијалне одбране (ТО) тзв. Републике БиХ и ХВО-а са око 3.500 наоружаних људи. Након 48 часова борби, а пошто су бројно били надјачани, Срби су предали оружје. Неки од Срба који су бранили село и становници цивили покушали су се извући, али су касније, у периоду 27. и 28. маја, били заробљени.

Након заузимања Брадине у логор Челебићи одведено је око 280 одраслих мушкараца, док је око 500 жена, дјеце и стараца одведено у „Спортско-рекреациони центар“ у Коњицу. Након довођења ових српских цивила у поменуте логоре започео је добро организован терор, без разлике за пол и године живота жртава.

Логори

Српско становништво Коњица доживјело је једно од најсуровијих страдања у Одбрамбено-отаџбинском рату. Масовно је убијано, расељавано и затварано у логоре. У логорима за Србе затварани су мушкарци, жене и дјеца и то у логоре: Челебићи, у фабрици „Игман“, спортској дворани „Мусала“, СЈБ Коњиц и у основној школи у Брадини. У наведеним логорима вршена су убиства, сурова физичка и психичка малтретирања, присилан рад те силовања. У ратном периоду готово у потпуности је расељено српско становништво општине Коњиц.

Страдање дјеце

На подручју општине Коњиц забиљежени су и злочини над српском дјецом. Симбол страдања постала је породица Голубовић. Просвјетни радник Ђуро Голубовић и његова супруга Власта, са њиховим синовима Петром, рођеним 1985. и Павлом, рођеним 1987, убијени су на путу према селу Спиљани, непосредно код фабрике машина у Коњицу, ноћу између 1. и 2. јула 1992. године. Дјечак Петар преживио је ликвидацију, што злочинци нису одмах примијетили. Петар се затим, након одласка убица, упутио према оближњем пункту, у близини села Бијела, гдје је полицајцима на пункту испричао шта се десило са његовом породицом. Преживјелог дјечака Петра, који је видио шта је било са његовом породицом, злочинци су поново узели, одвели неколико километара даље и убили.

У нападу на село Блаце убијени су малољетни Мирослав Куљанин, Слободан и Радослав Куљанин.

Осим ових злочина о страдању српског становништва Коњица свједочи и судбина Жарка Куљанина, који је рођен док му је мајка била у заробљеништву са другим женама и дјецом из Брадине. Њега је мајка, угрожена посљедицама заробљеништва као и сазнањем о убиству њеног мужа, родила у 7. мјесецу трудноће у муслиманској болници. Дијете није било у инкубатору, због чега су наступиле многобројне тешке здравствене посљедице и дијете је живјело уз велика здравствена оштећења. Жарко је преминуо 2020. године.

Према подацима из Књиге „Дјеца жртве рата из Републике Српске“ Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица (уредили Никола Борковић и Милан Јеремић) у општини Коњиц регистровано је укупно 61 дијете – малољетно лице српске националности, које је било жртва рата. Петоро их је убијено, троје рањено, а остали су били жртве затварања, логорисања, малтретирања, сексуалног злостављања и других облика злочина.

Масовне гробнице

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, током напада на српско насеље Брадина, крајем маја 1992. године, убијено је 38 лица, а рањено је њих десет. У наредном периоду убијено је још најмање 20 лица српске националности из Брадине. Након рата на подручју општине Коњиц ексхумирано је 79 тијела убијених Срба из појединачних гробница те три масовне гробнице са 30 тијела.

Највећа масовна гробница са 22 тијела налазила се у дворишту Цркве Вазнесења Господњег у Брадини. Ова црква је након напада на Брадину била уништена и у њено двориште су закопавани убијени Срби. Ексхумација масовне гробнице у Брадини извршена је од 25. до 27. априла 1998. године.

Српска општина Коњиц

Током рата са средиштем у мјесту Борци формирана је Српска општина Коњиц гдје је било и сједиште Друге лаке пјешадијске бригаде Херцеговачког корпуса ВРС, састављене већином од Коњичана. Иако се одбранила од напада током рата, територија ове општине Дејтонским мировним споразумом припала је Федерацији БиХ.

Меморијализација и памћење

Сваке године 25. маја поред споменика српским жртвама у Брадини одржава се парастос. Централни споменик српским жртвама у Коњицу налази се у Гацку, а осим њега подигнут је споменик у мјесту Лука код Невесиња. На споменику у Гацку уписана су 383 имена српских жртава рата. Од њих је 167 погинулих бораца Друге лаке пјешадијске бригаде из Коњица, девет добровољаца, 35 убијених у логорима, 13 припадника других ратних јединица погинулих на територији општине Коњиц, 24 Коњичанина погинула у Одбрамбено-отаџбинском рату широм Републике Српске и 135 цивилних жртава са подручја те општине. По попису из 2013. године у општини Коњиц живјело је 355 или 1,4% Срба. Ови подаци свједоче о драстично промијењеној етничкој структури и ономе што се десило Србима на подручју ове општине.

Српска православна црква његује памћење на жртве и страдања и на простору Коњица. Приликом освећења обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла на Борцима, сједишту некадашње српске општине Коњиц, за Петровдан 2019. године, откривена је икона дјеци новомученицима Петру и Павлу Голубовићу.

Коњичанин Анис Косовац је о сопственом трошку и по сопственој савјести 2018. године, 26 година након злочина, подигао спомен-плочу Петру и Павлу Голубовићу на капији, на улазу у православно гробље, на Мусали у Коњицу.

Иако је за неке злочине на подручју Коњица вођено неколико судских поступака, може се рећи да су ови злочини, као и многи други почињени над Србима, пред међународном јавношћу и даље скрајнути и тешко видљиви.