Логор Дретељ

Дретељ је мјесто сјеверно од градског подручја Чапљине, узводно на десној обали Неретве. На улазу у мјесто налазио се комплекс некадашњих војних складишта ЈНА, удаљен око 1.400 метара ваздушне линије од центра Чапљине. Комплекс је био смјештен у удолини између два узвишења и састојао се од више објеката унутар ограђеног простора: управне зграде, радионица, гаража, те магацина за складиштење горива и мазива.

Успостављање логора за Србе

Након преузимања Чапљине у априлу 1992. године комплекс су запосјеле хрватско-муслиманске снаге. Током љета 1992. године користили су га припадници ХОС-а и тзв. Армије РБиХ под називом касарна „Бруно Бушић“. Комплекс је био ограђен бодљикавом жицом, а према исказима свједока једним дијелом и минским пољима ради спречавања бијега заточеника. У том простору од почетка маја до септембра 1992. године функционисао је логор за Србе Херцеговине. Од априла 1993. до априла 1994. године исти комплекс коришћен је као хрватски логор за Муслимане. У контексту страдања Срба Мостара, Чапљине и Стоца, логор из 1992. године представља посебну тематску и организациону цјелину, у литератури често означавану као „Дретељ 1“.

Услови у логору

Логор је имао све карактеристике организованог система заточења цивилног становништва. У њему су бесправно држани цивили српске националности, изложени свакодневном интензивном психичком и физичком злостављању, нехуманим и нехигијенским условима живота, минималним количинама хране и воде, као и принудном раду унутар комплекса и ван њега. Затвореници су били смјештани у бетонске хангаре са малим прозорима и металним вратима, без основних услова за живот. Свједоци описују да су љетне температуре у хангарима достизале и до 40 степени, да се спавало на бетону или импровизованим лежајевима, а нужда вршила у посуде јер ноћни излазак није био дозвољен.

Допремање логораша

Велики број заточеника доведен је из Мостара преко средишта ХОС-а  у некадашњој војној амбуланти, при чему су приликом хапшења и транспорта били изложени организованој пљачки и малтретирању. По доласку у логор затвореници су постројавани, испитивани и изложени пријетњама, вријеђању и застрашивању. У исказима преживјелих често се помињу алузије на НДХ и усташку идеологију, као и омаловажавање ексхумације и сахране жртава Геноцида над Србима у НДХ из Другог свјетског рата, посебно у вези са ексхумацијом и сахраном жртава у Пребиловцима.

Злостављања

У логору је вршено систематско физичко мучење и понижавање заточеника. Свједоци су описивали тешка пребијања, мучења палицама, кундацима и другим предметима, усијецање слова „U“ на тијелу, тјерање на пјевање усташких пјесама, лизање ципела и подова, конзумирање траве, опушака, мокраће, моторног уља и других материја, као и разне облике сексуалног злостављања. Посебно су документована масовна силовања жена, укључујући старице и малољетнице, као и сексуално злостављање мушкараца, принуде на међусобне сексуалне радње и друге облике понижавања.

Сексуално злостављање

Посебно тешку димензију злочина представљало је злостављање и понижавање жена заточених у логору, укључујући физичко и психичко насиље, као и масовна силовања логорашица. Свједочења преживјелих указују да су жене биле изложене систематском терору, пријетњама и различитим облицима злостављања, што је оставило трајне посљедице на њихово физичко и психичко здравље. У том контексту познат је случај докторке Олге Драшко, чије је страдање остало један од симбола патње српских цивила и логораша. Њена судбина свједочи о бруталности којој су биле изложене српске жене у логорима током рата.

Страх и неизвјесност

Свједочења указују да је страх био стално присутан међу логорашима. Забрањивано је гледање стражара у очи, а затвореници су живјели у сталној неизвјесности због свакодневних батина, пријетњи стријељањем и одвођења на присилни рад. Многи преживјели су Дретељ описивали као најтежи логор кроз који су прошли.

У комплексу је постојао и стационар у којем је радио доктор, кога су затвореници именовали Храниловић из Загреба, и којису га међу собом  прозвали „др Менгеле“. Свједоци су га оптуживали за нечовјечно поступање према затвореницима и ускраћивање медицинске помоћи. Најпознатији случај односи се на Сашу Столића, затвореника од стране злочинаца прозваног „Тенкиста“, коме је, према исказима више свједока, слијепо цријево оперисано без анестезије. Посјета љекару носила је свакодневна и сурова пребијања.

Убиства

Током постојања логора у Дретељу извршена су и убиства заточеника. Најпознатији случај је убиство Боже Балабана из Мостара, пензионисаног инструктора летења, који је након тешког пребијања 2. августа 1992. године преминуо у логору. Свједоци су описали да је Балабан мучен сатима, тучен палицама, кундацима и другим предметима, а потом враћен у хангар гдје је преминуо. Његови посмртни остаци идентификовани су тек 2010. године. Као жртве Дретеља помињу се и Јово Пејановић (нeкадашњи командир СУП-а из Мостара), Ненад Марковић, Ђуро Шкоро, Евгеније Самарџић и други заточеници који су након мучења нестали или убијени.

Посебно потресно свједочење о злочинима у Дретељу оставила је Софија Балабан (рођена Јањић, 1934, Мостар), супруга убијеног логораша Боже Балабана. Као заточеница логора била је приморана да слуша мучење и убиство свог супруга, које су извршили припадници ХОС-а предвођени Едибом Буљубашићем. Према свједочењима, након убиства била је изложена додатном психичком злостављању и понижавању. Њено свједочење сматра се једним од најзначајнијих извора о систему терора, психолошког насиља и ликвидација у логору Дретељ. Трагедија породице Балабан имала је и историјску димензију страдања, јер је Софијин отац био жртва Геноцида над Србима у НДХ током Другог свјетског рата, док су и Божи у геноциду убијена два брата.

Комплетне породице међу логорашима

Међу жртвама били су и брачни парови и читаве породице. У доступним свједочењима и документацији помињу се осим брачног пара Балабан случај брачног пара Кузман и који су убијени у околностима повезаним са логорским системом и ширим прогоном српског становништва као и малтретирање, заточавање 4 члана породице Кружевић из Мостара. Њихова страдања представљају дио ширег обрасца насиља усмјереног према српским цивилима, при чему су жртве често били старији људи, жене и лица која нису учествовала у оружаним дејствима.

Дужносници у логору и стражари

У исказима преживјелих и документима са суђења наводи се да је контролу над логором имао ХОС на челу са Блажом Краљевићем. У руководним структурама и међу војницима присутним у логору помињу се Едиб Буљубашић, Иван Петрушић, Мирсад Репак, Миро Хрстић, Сејо Хорозовић, Шиме Мартиновић, Ахмет Макитан, Винко Приморац и многи други. У пресудама Суда БиХ помиње се већи број извршилаца злочина, док су у материјалима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права из Београда наведена 62 различита лица повезана са злочинима у логору.

У љето 1992. године дошло је до интензивирања сарадње ХОС-а и тзв. Армије РБиХ у Херцеговини. У Дретељу је формиран и „прихватно-наставни центар“ тзв. Армије РБиХ, а сарадња је формализована споразумом Блажа Краљевића и Армина Похаре из августа 1992. године. Према свједочењима, припадници тзв. Армије РБиХ били су присутни у комплексу у периоду најинтензивнијих злочина над српским затвореницима. Такође наводи се и податак да је Блаж Краљевић као генерал  чланом Генералштаба тзв. Армије Р БиХ.

Након убиства Блажа Краљевића од стране ХВО у Крушеву 9. августа 1992. године дошло је до кризе унутар ХОС-а и погоршања положаја затвореника. Свједоци наводе да су након његове смрти логораши били изложени новим таласима бруталних пребијања и пријетњи ликвидацијом.

Размјена

Већина заточеника напустила је логор током августа 1992. године. Једна група пребачена је према Буни и Мостару, потом у затвор Ћеловина и на размјену код Стоца 18. августа 1992. године, док је друга предата ХВО-у и пребачена у логоре Грабовина, Љубушки и Родоч. Посљедње четири Српкиње пуштене су из комплекса 21. септембра 1992. године, што се сматра крајем функционисања логора за Србе у Дретељу.

На основу спискова и исказа преживјелих свједока наводи се да је у једном тренутку у мушком хангару било и до 200 затвореника, а у женском до 80 жена. Већина заточеника била је са подручја Мостара, Чапљине али из других мјеста Херцеговине.

Судски поступци

За злочине почињене над Србима у граду Мостару пред Судом БиХ није вођен ниједан поступак. Пред Судом БиХ вођен је поступак против пет лица за злочин против човјечности − удружени злочиначки подухват – држање цивила у нехуманим и нехигијенским условима, свакодневно подвргавање различитим облицима физичког, психичког и сексуалног злостављања у Мостару и логору Дретељ (општина Чапљина) 1992. године. За ове злочине правоснажно су осуђени Иван Зеленика (6 година затвора), Едиб Буљубашић (6 година), Иван Медић (7 година) и Марина Грубишић-Фејзић (5 година), док је Срећко Херцег ослобођен. Такође, пред Судом БиХ вођен је поступак против четири лица за ратне злочине против цивилног становништва (силовање, наношење великих болова, патњи) у логору Дретељ (општина Чапљина) 1992. године. За ове злочине правоснажно су осуђени Иван Медић (6 година затвора) и Тонћо Рајич (2 године), док су Мирослав Хрстић и Миљенко Ноголица недоступни правосудним органима БиХ. Сви осуђени су већ издржали затворске казне и изашли су на слободу.

Суђења у иностранству

Двије појединачне пресуде за логор Дретељ донесене у иностранству. За ратне злочине над Србима у логору Дретељ, у првом поступку за ратне злочине након Другог свјетског рата, у Норвешкој, у Ослу је, марта 2010. године, осуђен на пет година затвора Мирсад Репак, бивши припадник ХОС-а. За ратне злочине, или како се прецизно наводи за тучу, понижавање и сексуално злостављање српских затвореника у периоду између маја и августа 1992. у логору Дретељ осуђен је Ахмет Макитан звани Макс, кога је у својим изјавама по суровости мучења помињао већи број некадашњих логораша. Суд у Шведској, у Стокхолму, осудио га је као шведског држављанина, такође некадашњег припадника ХОС-а, на пет година затвора. У пресуди се наводи да је одговоран и за убиство два заточеника.

Симбол људске суровости

Видиљиво је да укупан обим пресуда за Дретељ не одговара обиму, обухвату злостављања и убистава српских логораша који је испољен у овом логору. Логор Дретељ остао је упамћен као једно од највећих и најтежих мјеста страдања Срба у хрватско-муслиманском систему логора у Херцеговини током рата у БиХ 1992. године.