Стварање Републике Српске Крајине

У 1991. години настављена су бурна политичка дешавања на територији СР Хрватске. Свјесни намјере хрватског руководства које је срљало у разбијање Југославије и одцјепљење Срби настављају интензивно политичко организовање. Тако је у Шидским Бановцима (код Вуковара) већ 7. јануара 1991. године основано Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема. Српске институције су се залагале за останак у Југославији.

На заједничкој сједници поменутог вијећа и Извршног вијећа САО Крајине, која је одржана 28. фебруара, донијета је Разолуција о раздруживању Р. Хрватске и САО Крајине, у којој је истакнуто да српски народ у Крајини и Хрватској „нема ниједан разлог да се издваја из југословенске државе“, већ жели да остане „у држави Југославији, односно у заједничкој држави са Републиком Србијом и Црном Гором, као и са српским народом у Републици Босни и Херцеговини и осталим народима и републикама које прихваћају заједничку државу“.

Први сукоби

Догађаји који су услиједили све више су водили у рат. У међувремену је откривен читав ланац увоза оружја за потребе хрватских сецесиониста и напада на ЈНА. Тако је на телевизији 25. јануара 1991. године емитован снимак на којем се јасно види како је то организовао Мартин Шпегељ, министар одбране СР Хрватске. Већ наредног дана у Борову је убијен главни свједок забиљеженог увоза оружја Звонко Остојић.

Први оружани сукоб на тлу некадашшње СР Хрватске догодио се у Пакрацу 2. марта 1991. године, када је хрватска полиција извела акцију у којој је повратила контролу над локалном полицијском станицом, која је претходно од стране српске милиције 28. фебруара прикључена СУП-у САО Крајине. Сљедећи значајнији догађај који је водио распламсавању сукоба збио се крајем марта на подручју Националног парка Плитвице гдје су хрватске полицијске снаге још током фебруара пробале да успоставе контролу. Током оружаних борби 31. марта 1991. године овдје су пале и прве жртве на обје стране. На страни САО Крајине погинуо је милицајац Рајко Вукадиновић а на хрватској, полицајац Јосип Јовић. Овај догађај остао је упамћен по свом злокобном називу тзв. Крвави Ускрс на Плитвицама, пошто се збио у освит највећег хришћанског празника – Васкрса.

Ескалација насиља у већим градовима и продубљивање кризе

Слиједио је низ инцидентних ситуација и сукоба. Након што се 2. маја 1991. године прочула вијест да је, недалеко од Полаче код Бенковца, погинуо један хрватски полицајац, на улицама Задра појавила се рушилачка руља и наступила је тзв. задарска кристална ноћ, у којој су разбијане радње, локали, те приватне куће и други објекти и имовина задарских Срба. Била је то све јаснија ескалација националних нетрпељивости, која је све чешће завршавала у злочинима. Истог тог дана у Борову код Вуковара избио је велики сукоб, када је приликом напада хрватских снага и окршаја са локалним Србима, које је предводио командант Штаба за одбрану Борова Села Вукашин Вуле Шошкоћанин, погинуло 12 припадника Посебне јединице полиције (ПЈП) из Полицијске управе Винковци, а рањено је 28 хрватских полицајаца.

У Сплиту је 6. маја 1991. године испред Команде Војно-поморске области одржане анти-армијске демонстрације, убијен је војник на одслужењу војног рока македонац Сашо Гешовски, који је био први погинули припадник ЈНА у сукобима у СР Хрватској у оквиру распада и разбијања социјалистичке Југославије. Језиве сцене са протеста, касније чак и дављење војника на улицама Сплита, снимљене су ТВ камерама и тих дана су обилазиле Југославију. Осим Србима на тим просторима, биле су то поруке које су јасно говориле да су се и припадници ЈНА нашли у веома неповољном непријатељском окружењу поготову у урбаним срединама са хрватском већином у СР Хрватској у којима су биле већ орагнизоване значајне паравојне снаге.

Битка за Вуковар

Дана 20. августа 1991. влада САО Крајине донијела је Одлуку да се успостави јединствен систем Територијалне одбране (ТО) Крајине, Оружане снаге Крајине, као дио јединственог система оружаних снага СФРЈ. За команданта ТО, по функцији, именован је Милан Бабић, за заменика Милан Мартић, а за првог начелника Штаба Илија Ђујић, генерал ЈНА у пензији.

Битка за Вуковар почела је 25. августа, а потрајала је скоро три мјесеца, било је јасно да се отишло предалеко и да су Хрватска и Југославија постале поприште крвавог грађанског рата. У великим вишемјесечним борбама за Вуковар, он је постао град-рушевина и гробница великог броја и Срба и Хрвата. Такође ту су почињени обострани ратни злочини. Пошто је у граду на ушћу Вуке у Дунав пружен жесток отпор, на Вуковар су удариле ОС СФРЈ у веома значајном обиму од 11 бригада. Организована одбрана хрватских снага Вуковара престала је у ноћи између 16. и 17. новембра, а југословенске трупе су 18. новембра 1991. године овладале средиштем Вуковара.

Политичка дешавања

На политичком плану такође десио се већи низ догађаја и одлука. 25. јуна 1992. године Хрватска и словенија једнострано су прогласиле државну независност. Срби су настављали са органзовањем које би им омогћуило опстанак у Југославији и раздруживање од Хрватске. Тако је рецимо 12. августа 1991. године донијета одлука о формирању Српске Аутономне Области Западна Славонија, иако је неколико мјесеци раније у Пакрацу и Дарувару проглашено присаједињење САО Крајини. Хрватска страна је настављала са интезивним политичким корацима ка расцјепу, па је на заједничкој сједници свих вијећа Сабора Републике Хрватске, која је одржана 8. октобра 1991. године, донијета је Одлука о раскиду државно-правне свезе на темељу којих је заједно са осталим републикама и покрајинама творила досадашњу СФРЈ.

Напади на ЈНА

Током јесени хрватске власти и војне структуре су орагнизовале прекидање свих комуналних услуга и другог касарнама и другим потенцијалима ЈНА у урабним срединама. Такође, организовано је активно и пасивно запречавање касарни и складишта, као и свих путних праваца које је користила југословенска војска. Означило је то тзв. Битку за војарне. На опкољене објекте извршавани су свакодневни активни пјешадијски и артиљеријски напади. Посљедица таквих дешавања било је више убистава и злочина, а један од њих био је на Коранском мосту код Карловц, када је 21. септембра 1991. године масакрирано 13 војника ЈНА српске националности. Ове велике нападачке акције, стални притисци на војнике, официре и њихове породице уз злочине као и повлачење ЈНА из окружења у настојању очувања људства резултирале су заузимањем великог броја касарни, наоружања и других потенцијала и њиховог преласка у руке хрватских снага. У току септембра и октобра почеле су борбе око Дубровнику и у дубровачком залеђу на граници са СР БиХ.

Одлука о потпуној евакуацији Југословенске народне армије са територије Републике Хрватске донијета је на састанку, претходно започете Мировне конференције о Југославији, који је одржан 18. октобра 1991. године у Хагу. Тада је хрватска страна обећала деблокаду свих објеката ЈНА, а савезна држава повлачење свих војних ефектива са подручја те републике. Пошто договор из Хага није испоштован, а борбе су интензивиране – нарочито око Вуковара, у наредних неколико дана потписано је више нових споразума који су се тицали повлачења дијелова ЈНА из Хрватске.

Масовни злочини над српским становништвом

У јесен 1991. године низом операција хравтске снаге кренуле су на територије на којима су живјели Срби. Тако је у Операцијама под кодним називима Оркан ’91, Откос 10, Папук ’91 етнички очишћена велика територија општина Грубишног Поља, Вировитице, Славонске Пожеге, Ораховице као и дијелови територија Дарувара, Пакраца, Новске и Нове Градишке. Према историчарима, највећи злочини над Србима тада су почињени, када су су 10. децембра 1991. припадници Хрватске војске у селима код Славонске Пожеге (Чечавачки Вучјак, Шњегавић, Рушевац и Јеминовац) убили најмање 36 мјештана, међу којима 20 жена као и 13. децембра, када су у селима код Подравске Слатине (Секулинци, Горњи Мељани, Воћин, Ђуричић, Бокане, Хум и Мацуте) убијена 24 мјештанина.

У свеопштој атмосфери страха и хистерије, са подручја под контролом хрватски власти протјерано је више од 200.000 Срба, док је из три српске аутономне области протјерано више десетина хиљада Хрвата. На убрзани одлазак Срба из великих градова у Хрватској утицали су и случајеви појединачних или масовних нестанака и ликвидација у Загребу, Сиску, Осијеку, Госпићу, Вуковару и другим градовима. Сматра се да је у љето и јесен 1991. године на такав начин убијено више стотина Срба.

Тако је 17. септембра 1991. године из породичне куће у Јасеновцу одведен, а затим убијен, заступник у Вијећу удруженог рада Сабора СР Хрватске српске националности Душан Тривунчић. Први убијени Србин у Госпићу био је Јово Вујновић, који је страдао под неразјашњеним околностима 15. августа 1991. године. Од тог догађаја, па до краја године убијена су најмање 124 госпићка Србина, од којих половина током 17. и 18. октобра, који представљају црне дане за српску заједницу у Госпићу. Углавном се радило о виђенијим Србима, који су наставили да живе у том граду упркос рату. Госпићки Срби су убијани на различитим мјестима, укључујући масовне ликвидације на локацијама Пазариште и Липова главица.

Почевши од јула 1991. године у Сиску је убијено или нестало више од 100 грађана српске националности. У јесен 1991. године у Осијеку је убијено најмање 27 Срба. Осјечки Срби су најчешће хапшени, затим мучени, па убијани, а њихова тијела су бацана у Драву, стварајући језив осјећај несигурности и страха. Током јесени 1991. године у Марином Селу и Пољани (код Пакраца) дјеловали су логори Рибарска колиба и Стара циглана, у којима је затворено, мучено и убијено више десетина Срба. У Пољани су убијена најмање 43 Србина, а у Марином Селу најмање 17 лица.

У вечерњим сатима 7. децембра 1991. године у Загребу су убијена три члана српске породице Зец. Михајло Зец је убијен пред својом кућом, док су његова супруга и ћерка стара 12 година одведене на Сљемен и тамо брутално ликвидиране. Коначно, у Паулин Двору (код Осијека) 11. децембра 1991. године убијено је 18 цивила, међу којима 17 Срба и једно лице мађарске националности.

Проглашење Републике Српске Крајине

На основу свих дешавања 1990. и 1991. године, али и на основу историјског искуства преживљеног Геноцида над Србима у НДХ, уз сву сложеност политичког, војно-полицијског, територијалног и регионалног орагнизовања, крај 1991. године значио је озваничење постојања стања на терену, постојања Републике Српске Крајине. У намјери да ојача свој политички положај, како унутар Југославије, тако и у међународној дипломатској арени, одлучено је да претходна аутономна област прерасте у републику. У Книну је 19. децембра 1991. године, на крсну славу Никољдан, проглашена Република Српска Крајина (РСК), тада је усвојен Устав Републике Српске Крајине. За првог предсједника, који је у исто вријеме руководио и Владом Републике Српске Крајине, изабран је Милан Бабић, дотадашњи предсједник Владе САО Крајине. За престоницу РСК одређен је Книн, а утврђени су и државни симболи – застава је била српска тробојка, а грб бијели двоглави орао, који на грудима има штит са крстом и оцилима, и натписом „Крајина“. За химну је одабрана ранија српска химна Боже правде.

У јесен 1991. кренуле су прве иницјативе да се на подручје Југославије прије свега Хрватске упуте снаге УН. Дана 9. новембра 1991. године Предсједништво СФРЈ упутило је захтијев Савјету безбједности о хитном упућивању мировних снага у Југославију док је рецимо Влада САО Крајине 18. новембара прогласила одлуку по којој се снаге међународне заједнице могу размјестити само на линије разграничења. На основу тих инцијатива и других бројних преговора у Сарајеву је 3. јануара 1992. године потписано примирје, а мировне снаге су заузимале позицију између зараћених страна, што је у претходном периоду на почетку сукоба покушавала да уради и ЈНА.