Логор Силос у Тарчину

Логор „Силос“ налазио се у мјесној заједници Тарчин, у општини Хаџићи, око 25 километара јужно од Сарајева. Почетком ратних сукоба у БиХ у априлу 1992. године, српско становништво на овом подручју стављено је под појачану контролу муслиманских полицијских и паравојних структура. Успостављене су барикаде, прекинуте комуникације и извршена  је изолација, уз ограничење кретања Срба тј. Србима се забрањивало свако кретање и излазак са овог простора.

Оснивање логора

Објекат силоса, првобитно направљен за складиштење житарица за државне резерве, у мају 1992. године претворен је у логор за Србе. Почетак његовог успостављања било је 12. маја тј. заробљавање војника из касарне Крупа код Зовика, који су међу првима затворени у овај објекат. Њих 7 били су затворени у Силос, а 10 војника са редовног служења војног рока затворено је у згради Шумарства. Затим су у логор 16. маја доведени војници из касарне Жуновица. Након тога, око 20. маја кренуло је масовно „испитивање“ и логорисање Срба у Силос. Након злочина у Брадини 25. маја 1992. године, у општини Коњиц, са којима се граничи општина Хаџићи, кренули су напади на српска села у околини. Ти напади су, између осталог, осим пљачке, уништавња села и убистава, служили за пуњење Силоса српским логорашима.

Сарајевски Аушвиц за Србе

Логораш Ђорђо Шувајло, чија се родитељска кућа налазила у непосредној близини логора и који је као цивил приведен у логор, објавио је 2013. године потресно свједочанство „Сарајевски Аушвиц — 1335 дана у тарчинском логору „Силос“, а потом и његово реиздање 2018. године. Између осталог, почетке свог логорашког боравка описао је:

„Гдје вам је сада Радован Караџић и Биљана Плавшић, неће вас Срба, више бити у БиХ“, урлали су затворски чувари. Управник, Бећир Хујић, био је прије рата активни милиционер у истражном затвору у Сарајеву. Он лично је читао распоред по именима, ко ће у коју ћелију. „Води Ђоку у двицу“, чуо сам управников глас. Ишао сам тешка корака ослушкујући свог чувара. Да ли ће ме тући ходником до ћелије бр. 21 Надао се брзом изласку и размјени. Нисам ни слутио шта ме чека. Били су то моји први кораци ка заточеништву које ће трајати 1335 ДАНА, дана проведених по концентрационим логорима Тарчина, Крупе и Храснице“.

Шувајло је детаљно описао многе злочине над Србима логорашима, описао је изгладњивања, пребијања, убиства, водања логораша и сакривања по другим објектима и логорима, принудне радове и коришћење на првим линијама фронта као и дубоке личне драме, борбе за преживљавање логораша и других Срба у овим крајевима. Његов текст обиљежен јаким емоцијама, али и прецизном фактографијом свједочанство је дјеловања једног система усмјереног против човјека и његовог идентитета.

Функционисање логора

Логор Силос под контролом тзв. Армије Р БиХ функционисао је од половине маја 1992. све до 27. јануара 1996. године. Логор је био под непосредном командом 9. Брдске бригаде тзв. Армије БиХ, касније 109 Брдска бригада која је од 1995. године била у саставу 14. дивизије тзв. Армије БиХ. Команде наведених јединица су биле близу логора тако да су у Силос често улазили официри из команде и полицијске станице.

Кроз логор је прошло око 700–750 Срба. Међу заточеницима су били: мушкарци различитих старосних група, најмлађи логораш Лео Капетановић имао је 14 година, а најстарији је Васо Шаренац (1908. годиште), дакле, имао је преко 80 година и био је веома тешком психофизичком стању. У логору је било затворено и 11 жена Српкиња, укључујући и једну трудницу.

Услови у логору

Логораши су, по великом броју изјава преживјелих, били изложени систематском физичком и психичком злостављању. Наводе се честе туче и батинања, понижавање и малтретирања, приморавања на физичке напоре и исцрпљујући физички рад на разним мјестима од првих линија ратишта до економских објеката (од краја 1992. године), међусобно пребијање под присилом, пријетње и свакодневни психолошки притисак и несигурност за живот. Посебно се истиче глад као један од најтежих облика мучења, што је довело до исцрпљивања и драстичног губитка тјелесне тежине код заточеника. Исхрана је била минимална и недовољна за опстанак, уз храну веома проблематичног квалитета.

Ђорђо Шувајло:

„Међутим, нису стали у настојањима и осмишљавању најмонструознијих начина за наше мучење. Видјевши да умиремо, руководство муслиманске општине Хаџићи одлучило је да нам на Томиндан 1992. уведе још један оброк. Оброк се састојао од једне шоље непрокуханог млијека у праху, недовољно размућеног у хладној води тако да смо поред млијечне воде добијали и по неку грудвицу праха. Главни оброк је представљао и ручак и вечеру“.

Услови за живот  у логору били су изузетно тешки. У ћелијама површине 40–50 m² било је смјештено у просјеку 35–40 затвореника. Због недостатка простора, заточеници су лежали на голом бетону, често у минималној одјећи и без могућности нормалног кретања, уз недостатак дневне свјетсости. Температуре у просторијама и љети и зими често су биле на ивици издржљивости. Хигијенски услови били су екстремно лоши. Заточеници су мјесецима били без могућности прања и одржавања личне хигијене.

Жртве

„Туче, понижавања, глад су однијеле и прву жртву 14.10.1992 год. умро је Петко Крстић у 27 години живота. Свједоци тврде да су му задње ријечи биле – дајте ми хљеба! (…) Често су се ван зидова Силоса ноћу чули крици и запомагања логораша. Туче су биле честе. Логораши су тјерани да туку једни друге дрвеним летвама, држалицама од крампова и лопата. Тукли су их кундацима, комадима каблова, палицама, газили ногама, засијецали ножевима… Умарали су и глађу и жеђу. Глад је била најгора и најтежа тортура. Због мале количине хране сви су своју тежину преполовили.  Већина није могла ходати, падали су у кому од изнемоглости. Многи су задобили запаљење плућа. (…) Логораши су воћени на прве борбене линије, коришћени као живи штит, неки ће успјет побјећи, неке ће стријељати (…)“

Укупно је 28 логораша убијено, подлегло мучењима или умрло од посљедица из логора, а много их је остало са трајним здравственим оштећењима и преживљеним траумама.

Присилни рад и однос власти према Србима

Ђорђо Шувајло: Провео сам на присилном раду око девет мјесеци. Ископао километре војних траншеа и доживио нешто најгоре што ни сањати нисам могао да ми се може десити. Убијани су поред мене и док сам жив носићу у себи слике умирућих логораша и њихове смртне јауке.

Логораши су својим радом изградили хелиодром непосредно поред капије логора на који су често спуштали хеликоптери, као и онај за потребе Алије Изетбеговића и највећих званичника његовог предсједништва.

Ђорђо Шувајло: Копао сам му Тунел на Бутмиру, ширио и бетонским плочама патосио транше од Доњег Которца до Бутмира. Затвореници у логору Храсница изградише му мост на ријеци Жељезници у Соколовић колонији. И ево мене на крају да му изградим хелиодром на који ће се спуштати хеликоптери који ће га одвозити до сплитског аеродрома. Са сплитског аеродрома стизао је на конференције и мољакао западне лидере у Лондону, Бриселу, Женеви и ко зна куда све не, за помоћ. Свједок сам изненадних наредби, кад сви логораши морају назад у ћелије зато што са хелиодрома треба да полети или да слети предсједник Алија Изетбеговић.

Покушаји сакривања истине

Муслиманске власти су као и  све логоре у којима су држани Срби 1992 – 1996 у БиХ, па и логор Силос, покушавале сакрити од представника МКЦК и других међународних организација које су за вријеме рате долазили на ове просторе. Дана „26. новембра 1992. године, у логор улази међународни Црвени крст на чијем челу је био Швајцарац Марк де Перот. Тада је рекао да је прошао стотину логора али овако нешто још није видио. Том приликом је рекао да је по дозволу за посјету Силосу морао ићи код Алије Изетбеговића лично у Сарајево.“ Муслинске власти пребацивале су логораше на различита мјеста како би их покушале сакрити од међународних представника  и јавности. Такође логораши су приморавани да дају лажне изјаве за медијску пропаганду у рату.

Симболично – крај 27. јануара.

Логор Силос затворен је тек након завршетка рата и потписивања Дејтонског мировног споразума. Затворен је, тј. тада су размјењени задњи логораши, 27. јануара 1996. године на годишњицу затварања Аушвица, што је такође један симболичан податак. Логораши који су свједочили навели су да ће овај логор остати запамћен по свирепости, по тортурама које људски ум тешко може схватити, по злочинима који су почињени и као једно од најмрачнијих и најсрамнијих мјеста у историји ових простора.

У Сарајеву је током рата под муслиманском контролом регистрован велики број логора и мјеста затварања за Србе. Независна међународна комисија евидентирала је најмање 211 таквих мјеста од којих су најпознатији логор у Касарни Виктор Бубањ и логор Сислос у Тарчину.