Пад Возуће

У току септембра 1995. године када су ваздушни напади НАТО на Републику Српску улазили у ширу фазу, и на озренско-возућком ратишту, веома битном за зараћене стране 10. септембра, у потпуној координацији са бомбадовањем и дјеловањем снага за брзе интервенције, кренула је офанзива муслиманских снага из више праваца на српске територије.

Озрен и Возућа одолијевали су великом броју муслиманских напада током рата. Возућу и околину бранили су у јесен 1995. године 4. озренска, дијелови Србачке лаке пешадијске бригаде и припадници МУП-а, као и привремено формирана 14. српска бригада састављена из појединих јединица 1. крајишког корпуса ВРС. Нападачи били су у великој бројчаној предности њих преко 23.000 из једница 2. и 3. корпуса тзв Армије БиХ као и из једница Ел муџахид и 7. муслиманске бригаде састављених од вјерских фанатика из иностранства, али и домаћих Муслимана. У зависности од својих компомненти, муслиманска страна ову акцију у својој документацији називала је „Фарз-95“, „Ураган 95“ или „Бадр ал Босна“.

Почетак напада

Напад великог обима на коту Паљеник која је сматрана кључним мјестом почео је у 6.00 часова изјутра 10. септембра 1995. године на положаје 2. батаљона Србачке бригаде, полицијске чете из Добоја и једне чете 16. крајишке моторизоване бригаде. Нападаче у заузимању Паљеника и у даљој инцијативи није зауставио ни значајан број губитака у минским пољима, артиљеријска минобацачка ватра ни отпор припадника ВРС. Припадници Србачке бригаде ВРС у одбрани на овом налету претрпјели су значајне губитке. Село Медићи било је у пламену, убрзо су падали и Љесковац и Локва, муслиманска претходница ушла је у Стог у пола девет, али су крваве борбе настављене у залеђу на изолованим котама Чукури, Столићу и Граду које су одлијевале до подне.

На другој страни којом су нападале муслиманксе снаге, српска одбрана у рејону Лозне одолијевала је пуна три сата одбијајући све нападе снага 2. корпуса. Јединице 21. дивизије тзв. Армије БиХ у 9. 30 часова пробиле су одбрану у рејону Дуго брдо и ушле у Мрахоровиће и даље су напредовале ка Стогу. Српска села су паљена, а имовина је пустошена и пљачкана. Штитећи одступницу браниоци на Клупама су се борили до крајњих граница, одбили више напада и поклекли тек око 13. часова.

Пад територије, погибије, убиства, заробљавања

Послије тешких борби, јединице муслиманског 2. и 3. корпуса су се спојиле и одсјекле Возућу. Током наредних часова извучен је дубље ка Озрену из окружења дио становништва и бораца. Губици су били велики посебно код 4. озренске бригаде.

Припадници одреда Ел Муџахид на тежишту муслиманских напада, убијали су све на кога су наишли у свом походу. Сутрадан у току 11. септембра муслиманске снаге запосјеле су Вукадиново брдо, Кремен, Квргу и Плаветно брдо, а муслимаснки предсједник Алија Изетбеговић састао се у центру Возуће са највишим официрима. Били су ту присутни и муаџахедини и њихови командујући.

Покушај извлачења и заробљавања

Преко 60 бораца ВРС као и одређени број цивила, међу којима је било и жена, заробљен је и одведен у мјесто Кестен у тзв. Омладински дом, а одатле у муџахедински логору у селу „Каменица“, а потом ликвидирани ритуалним убиствима, свирепим мучењима и на друге начине.

Посљедице

Борбе у том подручју су настављене и сљедећих дана, Војска Републике Српске настојала је да се фронт стабилизује на овом дијелу и да се у унутрашњости Озрена формира нова линија одбране. Борбе су дефинитивно заустављљене тек 12. октобра примирјем које је на општем плану претходило Дејтонском мировном споразуму. Њиме је територија пријашње возућке општине припала Федерацији БиХ, а на Возући су остали порушени и оштећени објекти Српске православне цркве, преко 4.000 опљачканих и уништених српских кућа, у око 70 разорених села и заселака.

Масовне гробнице свједоци злочина

У послијератном периоду у том рејону пронађене су бројне масовне гробнице, попут оне у близни храма у Стогу код Завидовића. Ту су у новембру 1997. године извршене ексхумације у којима је евидентирано 21 тијело бораца ВРС и цивила од тога је 14 било без главе. Такође, на обали ријеке Гостовић око 15 километара јужно од Завидовића, више од деценије након поменутих дешавања, 2006. године, пронађени су посмртни остаци неколико тијела која су пребацивана из примарних у секундарне гробнице. Може се рећи да је карактеристика масовних гробница са овог подручја та да је знатан број остатака тијела био без глава или глава одвојених од тијела што говори о карактеру злочина муслиманских снага.

Нестали

О тешким губицима говори и подтак да се послије пада Возуће преко 463 Срба водило као нестало на том подручју. За некима се и данас трага, њихова тијела се сакривају, о томе се шути и појединачно и ниституционално на нивоу БиХ.

Породице бораца и становника Озрена, Возуће, Добоја, Српца, Прњавора и других мјеста одакле су били страдали Срби на овом подручју и данас чувају успомену на своје најближе и боре се да се истина о страдњу, борби и злочинима над Србима преноси како на домаћем тако и на међународном плану.