Дејтонски мировни споразум

Мировни преговори за завршетак рата на подручју некдашње БиХ вођени су у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон, у близини мјеста Дејтон у савезној држави Охајо (Сједињене Америчке Државе), у периоду од 1. до 21. новембра 1995. године. Резултат тих разговора био је усаглашени Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини, који је свечано ратификован на конференцији у Паризу 14. децембра исте године.

Претходни мировни планови и покушаји

Различити преговори и планови о успостављању мира, те о уређењу односа између зараћених страна, а под координацијом различитих међународних субјеката, вођени су још од прве половине 1992. године. Неки од њих били су: Кутиљеров план, Лондонска конференција, Венс-Овенов план, Овен-Столтенбергов план, Вашингтонски споразум и План Контакт групе. Ниједан од наведених, због неприхватања различитих страна, није донио мир на територији некадашње југословенске републике. Америчка администрација је, поред претходно предузетих иницијатива у међународним круговима, стварала услове за коначни прекид ратних сукоба крајем 1995. године. Као полазна тачка за нове преговоре узети су основни принципи, углавном прихваћени 8. септембра у Женеви и у Њујорку 26. септембра, те војни споразуми о прекиду ватре на терену који су упоредо успостављени.

Састав и учесници Дејтонске конференције

На конференцији су учествовале делегације Савезне Републике Југославије, Републике Српске, Републике Хрватске и тзв. Републике Босне и Херцеговине. Присуствовали су и представници Сједињених Америчких Држава. Делегацију СР Југославије предводио је Слободан Милошевић, који је, на основу споразума од 29. августа 1995, имао овлашћење да у име Републике Српске преговара о питањима која се тичу српског народа у БиХ. У саставу делегације Републике Српске били су Момчило Крајишник (шеф делегације), Никола Кољевић – потпредсједник Републике Српске, Алекса Буха – министар иностраних послова, као и група стручњака из различитих области битних за преговоре. Хрватску делегацију предводио је Фрањо Туђман, а делегацију из Сарајева Алија Изетбеговић. Представници Сједињених Америчких Држава били су на челу са државним секретаром Вореном Кристофером и специјалним изаслаником Ричардом Холбруком.

Ток преговора

Разговори су протицали у изузетно напетој атмосфери, уз бројне несугласице и притиске. Највише несугласица изазивао је територијални аспект подјеле унутар Босне и Херцеговине. Већ претходно је био прихваћен принцип односа 49% територије која ће припасти Републици Српској и 51% која ће чинити Федерацију БиХ. Била су то два ентитета која су чинила БиХ. Постојали су и други чиниоци око којих су се водили различити преговори, као и односи међу делегацијама и унутар њих, који су утицали на дуг и тежак ток преговора.

Парафирање и потписивање споразума

Иако су медији 20. новембра објавили да је постигнут коначни договор, преговори су настављени и наредног дана, када је 21. новембра коначно постигнута сагласност свих страна учесница, тј. када је парафиран споразум којим је практично завршен рат. Остало је још само да се свечаним потписима у Паризу 14. децембра споразум озваничи и да се крене у његово спровођење. Париска ратификација обављена је од стране Милошевића, Туђмана и Изетбеговића, у присуству Била Клинтона, Хавијера Солане, Жака Ширака, Виктора Черномирдина и других.

Структура мировног плана

Мировни уговор састојао се од двадесет међусобно повезаних докумената, од којих је деветнаест прилога уз основни документ – Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини. Споразум обухвата два основна дијела: војне аспекте мировног рјешења, који су регулисали односе НАТО снага са БиХ, Хрватском и СРЈ, и цивилне аспекте мировног рјешења, са једанаест анекса који су садржали одредбе о уставном уређењу, границама између ентитета, изборима, људским правима и повратку избјеглица и расељених лица.

Посљедице и значај Дејтонског споразума

Спровођење споразума подразумијевало је значајано војно присуство и улоггу политичких чинилаца међународне заједнице. Иако је Дејтонски мировни споразум зауставио један од највећих сукоба на тлу Европе послије Другог свјетског рата – сукоб који је однио нешто мање од 100.000 људских жртава – ниједна од зараћених страна није у потпуности била задовољна споразумом. Постојање Републике Српске као ентитета у децентрализованој, практично конфедералној држави, није задовољавало муслиманске власти, које ће у наредним годинама наставити борбу за политичко дерогирање српског ентитета, који је има значајна обиљежја суверености. У томе су имали и подршку западних чинилаца. У исто вријеме, Република Српска споразумом је изгубила значајне дијелове Сарајева, те је услиједио егзодус око 150.000 сарајевских Срба, што је представљало нову трагедију у низу ратних, а овога пута поратних дешавања. Такође, Република Српска није добила излазак на море, а на територији Федерације БиХ остале су и неке територије које су вијековима биле већински српске, попут оних на западу, око Дрвара, Гламоча, Грахова и других.