Mirovni pregovori za zavr\u0161etak rata na podru\u010dju nekda\u0161nje BiH vo\u0111eni su u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson, u blizini mjesta Dejton u saveznoj dr\u017eavi Ohajo (Sjedinjene Ameri\u010dke Dr\u017eave), u periodu od 1. do 21. novembra 1995. godine. Rezultat tih razgovora bio je usagla\u0161eni Op\u0161ti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini, koji je sve\u010dano ratifikovan na konferenciji u Parizu 14. decembra iste godine.<\/p>\n
Razli\u010diti pregovori i planovi o uspostavljanju mira, te o ure\u0111enju odnosa izme\u0111u zara\u0107enih strana, a pod koordinacijom razli\u010ditih me\u0111unarodnih subjekata, vo\u0111eni su jo\u0161 od prve polovine 1992. godine. Neki od njih bili su: Kutiljerov plan, Londonska konferencija, Vens-Ovenov plan, Oven-Stoltenbergov plan, Va\u0161ingtonski sporazum i Plan Kontakt grupe. Nijedan od navedenih, zbog neprihvatanja razli\u010ditih strana, nije donio mir na teritoriji nekada\u0161nje jugoslovenske republike. Ameri\u010dka administracija je, pored prethodno preduzetih inicijativa u me\u0111unarodnim krugovima, stvarala uslove za kona\u010dni prekid ratnih sukoba krajem 1995. godine. Kao polazna ta\u010dka za nove pregovore uzeti su osnovni principi, uglavnom prihva\u0107eni 8. septembra u \u017denevi i u Njujorku 26. septembra, te vojni sporazumi o prekidu vatre na terenu koji su uporedo uspostavljeni.<\/p>\n
Na konferenciji su u\u010destvovale delegacije Savezne Republike Jugoslavije, Republike Srpske, Republike Hrvatske i tzv. Republike Bosne i Hercegovine. Prisustvovali su i predstavnici Sjedinjenih Ameri\u010dkih Dr\u017eava. Delegaciju SR Jugoslavije predvodio je Slobodan Milo\u0161evi\u0107, koji je, na osnovu sporazuma od 29. avgusta 1995, imao ovla\u0161\u0107enje da u ime Republike Srpske pregovara o pitanjima koja se ti\u010du srpskog naroda u BiH. U sastavu delegacije Republike Srpske bili su Mom\u010dilo Kraji\u0161nik (\u0161ef delegacije), Nikola Koljevi\u0107 \u2013 potpredsjednik Republike Srpske, Aleksa Buha \u2013 ministar inostranih poslova, kao i grupa stru\u010dnjaka iz razli\u010ditih oblasti bitnih za pregovore. Hrvatsku delegaciju predvodio je Franjo Tu\u0111man, a delegaciju iz Sarajeva Alija Izetbegovi\u0107. Predstavnici Sjedinjenih Ameri\u010dkih Dr\u017eava bili su na \u010delu sa dr\u017eavnim sekretarom Vorenom Kristoferom i specijalnim izaslanikom Ri\u010dardom Holbrukom.<\/p>\n
Razgovori su proticali u izuzetno napetoj atmosferi, uz brojne nesuglasice i pritiske. Najvi\u0161e nesuglasica izazivao je teritorijalni aspekt podjele unutar Bosne i Hercegovine. Ve\u0107 prethodno je bio prihva\u0107en princip odnosa 49% teritorije koja \u0107e pripasti Republici Srpskoj i 51% koja \u0107e \u010diniti Federaciju BiH. Bila su to dva entiteta koja su \u010dinila BiH. Postojali su i drugi \u010dinioci oko kojih su se vodili razli\u010diti pregovori, kao i odnosi me\u0111u delegacijama i unutar njih, koji su uticali na dug i te\u017eak tok pregovora.<\/p>\n
Iako su mediji 20. novembra objavili da je postignut kona\u010dni dogovor, pregovori su nastavljeni i narednog dana, kada je 21. novembra kona\u010dno postignuta saglasnost svih strana u\u010desnica, tj. kada je parafiran sporazum kojim je prakti\u010dno zavr\u0161en rat. Ostalo je jo\u0161 samo da se sve\u010danim potpisima u Parizu 14. decembra sporazum ozvani\u010di i da se krene u njegovo sprovo\u0111enje. Pariska ratifikacija obavljena je od strane Milo\u0161evi\u0107a, Tu\u0111mana i Izetbegovi\u0107a, u prisustvu Bila Klintona, Havijera Solane, \u017daka \u0160iraka, Viktora \u010cernomirdina i drugih.<\/p>\n
Mirovni ugovor sastojao se od dvadeset me\u0111usobno povezanih dokumenata, od kojih je devetnaest priloga uz osnovni dokument \u2013 Op\u0161ti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini. Sporazum obuhvata dva osnovna dijela: vojne aspekte mirovnog rje\u0161enja, koji su regulisali odnose NATO snaga sa BiH, Hrvatskom i SRJ, i civilne aspekte mirovnog rje\u0161enja, sa jedanaest aneksa koji su sadr\u017eali odredbe o ustavnom ure\u0111enju, granicama izme\u0111u entiteta, izborima, ljudskim pravima i povratku izbjeglica i raseljenih lica.<\/p>\n
Sprovo\u0111enje sporazuma podrazumijevalo je zna\u010dajano vojno prisustvo i uloggu politi\u010dkih \u010dinilaca me\u0111unarodne zajednice. Iako je Dejtonski mirovni sporazum zaustavio jedan od najve\u0107ih sukoba na tlu Evrope poslije Drugog svjetskog rata \u2013 sukob koji je odnio ne\u0161to manje od 100.000 ljudskih \u017ertava \u2013 nijedna od zara\u0107enih strana nije u potpunosti bila zadovoljna sporazumom. Postojanje Republike Srpske kao entiteta u decentralizovanoj, prakti\u010dno konfederalnoj dr\u017eavi, nije zadovoljavalo muslimanske vlasti, koje \u0107e u narednim godinama nastaviti borbu za politi\u010dko derogiranje srpskog entiteta, koji je ima zna\u010dajna obilje\u017eja suverenosti. U tome su imali i podr\u0161ku zapadnih \u010dinilaca. U isto vrijeme, Republika Srpska sporazumom je izgubila zna\u010dajne dijelove Sarajeva, te je uslijedio egzodus oko 150.000 sarajevskih Srba, \u0161to je predstavljalo novu tragediju u nizu ratnih, a ovoga puta poratnih de\u0161avanja. Tako\u0111e, Republika Srpska nije dobila izlazak na more, a na teritoriji Federacije BiH ostale su i neke teritorije koje su vijekovima bile ve\u0107inski srpske, poput onih na zapadu, oko Drvara, Glamo\u010da, Grahova i drugih.<\/p>\n